O bajkama, herojima i pametnim devojčicama

 

-Znaš li šta se desi kad prestaneš da imaš očekivanja od ljudi?- pitao me je.
– Počneš da dišeš.


Juče sam putovala. Vraćala se iz mesta koje je nekad bilo moj dom, u mesto gde pokušavam da stvorim svoj dom. Razmišljala kako je čudan i nesiguran osećaj kad si tu negde, lebdiš po sredini, bez sigurnog tla. Poznati glas iz slušalica govorio je bajku Čarobnjak iz Oza.


I, na sekund sam se vratila u detinjstvo, u večeri kad je mama čitala bajke pred spavanje. U one kasnije, gde sam i sama naučila da ih čitam, i dozvolila da me nose kroz odrastanje. Vratila se u tople letnje dane i bose noge na vreloj zemlji. U buđenje sa Vitez Kojom, trčanje za loptom, kupanje u reci, kućice na drvetu i ispod drveta, a uveče ušuškavanje uz Laku noć deco, knjigu i toplo mleko. Vratila se u radost, sigurnost. Mislim da više nikad ne osetimo takvu sigurnost, kao kad znamo da nas čvrsto drže za ruku mama i tata, naši heroji.
Verovala sam u bajke. U srećne krajeve. U to da dobro uvek pobedi. Da su odrasli mudri, da znaju bolje. Da zle veštice i strahovi beže ispred vitezova. I ispred dobrih vila. I ispred hrabrih, pametnih devojčica.


Kad sam malo odrasla, verovala sam da dobra plejlista i princes krofne leče svaki problem.
Verovala sam da su prijatelji “za zauvek”. Kao Strašilo i Limenko. Da te jedan vodi srcem a drugi razumom.
Verovala sam da nema straha koji se ne povuče pred dobrom knjigom, u kišno popodne, uz čaj od nane i mamine vanilice. A kad sam još malo odrasla, shvatila sam da nikad nisi dovoljno odrastao da te razočaranje ne boli. Da za neke strahove nikad nisi dovoljno veliki.


Da je sigurnost fikcija. Da su hrabre devojčice najpametnije onda kad nauče da život nije bajka. Da je često grub, i nepravedan, da nema dobrih vila, da su vitezovi često pičkice a heroji balon od sapunice. I da odrasli često nisu ni mudri ni hrabri. Da uglavnom nemaju pojma šta rade. Doroti je shvatila.


Da hrabre i pametne devojčice same sebi biraju put. I taj put je često pun rupa. I život ti uglavnom veže povez oko očiju. I često su ti bliski ljudi jedina navigacija da u iste ne upadneš.
Ima tih ljudi koje usput izgubiš. Koji usput izgube sebe. Neki sebe, možda, i pronađu. Ali ti njih više nikad ne pronađeš.


A heroji… Pa, naučiš da ne postoje. Naučiš da je hrabrost često obojeni kukavičluk. Heroji su od krvi i mesa, i oni greše, i oni povređuju. Jedino što možeš da uradiš je da tom detetu koje veruje u bajke obuješ srebrne cipelice i naučiš ga da samo leti. Da heroj bude samo sebi. Da samo u sebe veruje.


Da skontaš da ti ne treba navigacija za baš sve što radiš. Ponekad je okej da pustiš život da ispiše svoje redove, dok ti ne očekuješ ništa.
Ponekad su takve priče najbolnije ispričane. Ali, često baš tada razumeš zašto je nešto moralo da se desi baš tako kako jeste.
I tad – počneš da dišeš. Kad shvatiš da neke priče ne možeš da izbrišeš, ni promeniš. Da život nema “undo” dugme. Da treba samo da ih pustiš… pa da skrojiš novu priču, svoju.
I da se trudiš da bude bolja, da joj ispišeš srećan kraj, čak i kad u isti baš i ne veruješ. I ne da očekuješ – nego da dišeš.
***
“Ti si kukavica!” povikala je Doroti.
“Znam”, stideći se odgovori lav. “Iako svi misle da su lavovi hrabri, shvatio sam da se svi plaše moje rike. Pa zato ričem. Da ublažim svoj strah”.

 

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: weheartit.com

 

Nema komentara

Ostavi komentar