09 jul NOĆ PRETERUJE

Smeš li ostati noću budan i sam? U tišini, bez ikakvih melodija koje bi je razbili? Smeš li? Čini se strašnijim nego naći se u gomili nepoznatih ljudi, po danu, u nekoj dalekoj zemlji, zar ne? Samo noć i ti.

Noć ti neće mnogo dozvoliti. Nateraće te da sažvaćeš sve one prilike koje si mogao, a nisi. Pokriće te kajanjem od čega će ti biti samo hladnije. Sklupčaće te na podu sa glavom zabačenom na ivicu kreveta i pogledom uprtim u belu površinu plafona, idealnim mestom za skiciranje. Držaće ti zenice širom otvorene kao u Paklenoj Pomorandži, dok ti na plafonu bude ređala slike koje si mislio da si zaboravio. Paklena noć i ti.

Noću sve izgleda strašnije. I taj put kojim si odlučio hodati, koji si mislio da je pravi, noću izgleda drugačije. Ne vidiš nijedan putokaz i osećaš hiljadu očiju koje vrebaju iz tame. Možda bi više voleo da konačno skoče na tebe ali, one samo nastavljaju da zure, hladno i osuđivački. Nikada se nisi osećao usamljenije.

Rado bi zaspao, ali noć ti ne da. Vrišti u tvojoj glavi, grebe i postavlja hiljadu pitanja baš sva ona na koja nemaš odgovor. Onda iz vriska pređe u smeh, kao kakav ludak, ceri ti se zbog svih onih odluka koje si onako naivno doneo.

Istetoviraće ti svako slovo svake reči koje si izgovorio kada nije trebalo. Boleće. Kao što je bolelo i onog kome su reči bile upućene.

Pokloniće ti neke crno-bele fotografije na kojima su nacrtana neka nasmejana lica. Prepoznaćeš ih i nećeš. Znaćeš ko su, setićeš se čak i kada i gde je nastala fotografija, a opet, činiće ti se kao stranci. Više ne znaš da li to lice nosi istu kosu ili je sada kraća, crvenija, belja? Dodaješ im u mašti par bora oko nasmejanih očiju. Nisi siguran kako bi mogle da im stoje. Ne znaš, jer ih nisi video dugo. Ta lica za tebe žive samo još tu, u uspomenama koje svakog dana sve više blede, zajedno sa tvojim nasmejanim licem koje odavno nisi sreo u ogledalu. Noć će ih onda pretvoriti u prah i pustiti ih da skliznu kroz tvoje prste isto tako lako kako si ti dopustio da nestanu iz tvog života.

Stezaće svoj obruč oko tebe, gušiće te, glodaće te kao kost. Svojom tišinom praviće buku, u tvojoj glavi. Molićeš za jutro, za onu tanku liniju svetlosti na horizontu koja najavljuje novi dan i nove prilike. Ali, jutro k’o jutro, uvek sporo dolazi kad si sam i prebrzo kad ste udvoje. A noć je duga, nemilosrdna i apsurdna. Sve je apsurd, misliš, dok konačno gubiš bitku i uzimaš tu pilulu za spavanje.

Jutro te zatiče mirno usnulog. Ono ne zna za surovost noći. Zracima sunca golica ti kapke, dok ti šapuće da je novi dan pred tobom. Da imaš nove mogućnosti i šanse. Da ćeš od danas sve drugačije. I ti mu veruješ. Naivno. Uljuljkan u zlatne boje. Sve je u redu, misliš. Noć samo preteruje.

Autorka: Sanja Petrović

Fotografija: weheartit.com