06 okt Ninin čovek

Pod surovim suncem
Bujala je prašina
Sirotan među kaktusima
Pogledom sam poglede parao
Ili sam samo odmarao
Opkoljen umornima

O Nini se premalo znalo
Iako joj je sve pisalo na licu
Bilo da se zgrčiš u ledenicu
Ili se zgužvaš u kukavicu
Njeno bi ti bilo ušivalo
Usne crvenim koncem

Ja za te trice nisam mario
Mesec zna, srce sam timario
Do prvog daška tišine
Munjevit, galopom taštine
Dojurio sam joj do obale
I tu pao, i iskrvario
(O kako su daleke, koliko male
Porodične kuće moga gradića
Kako su smešne strepnje mladića
Što su ih u grob ušuškale
Zar su, jadni, imali obraza
Da se postide ovakvog poraza)

Dok sam po prašumi zbilje
Vidao rane otrovnim biljem
Nina je dodirivala slepoočnice
Popuštajući kočnice
Očnim kapcima
O zoro, zar sam okasnio?

Po poternici savesti bivše
Puzeći sam odmicao mecima
I mrskim i voljenima
Da bih joj pod prozorom zaurlao
Nina, sve sam ih precrtao!
I onda sam na kolena pao

Pa zamucao
(Budna je! Uzdiše!)
i čekao
i čekao
i čekao
i zaplako

-Zidovi rastu u hladnoći
Uz balkon su me odgurali
I ja bih poput deteta
Sklupčana ukraj kreveta
Odsanjala tople noći
A tebi ako duša mari…

Od tada sam svitac tmine
I njenim životom odžačarim
Garavog lica, ispranog duha
Tek za taj uzdah imam sluha
Nad snom tople Nine
Niti sedim, niti starim

Autor Predrag Milovanović

Fotografija: tumblr.com