02 mar Nikome ni reč

11. oktobar

Sveže jesenje jutro, prošarano kišom i sivim oblacima… Da li je ona ikako mogla da nasluti završetak dana? Da li je iko mogao da zna, da je upozori da nikako ne napušta svoj dom? Mogao je… Svakako da je mogao… Neko je ćutao, stajao nasonjen na zid. Smeškao se, češkajući se po bradi, diveći se svom đavoljem učinku, promatrajući scenu iz prikrajka.

Jutro je. Ona se budi. Sanjivo trlja kapke i otvara svoje drečavožute zenice. Pogleda u kalendar i vidi značajan datum urezan crvenom bojom u njenom sećanju, i u kalendaru. Napolju kiša prati njen odlazak na groblje i sve deluje filmski nestvarno. Kiša joj kvasi obraze i kao da čita sve njene misli koje nikada neće reći nekom ko bi trebalo da ih čuje. Ali, ona ipak u mislima priča sve ono što ima da kaže nekom koga slučajno više nema. Nekom ko je bio njen oslonac. Nekom, koga nema već 10 godina. Sa svećom u ruci, sedi na pomalo oronulom kamenu, toj ivici što razdvaja žive i mrtve. Ispoveda se mermeru, čuvaru duše umrlog, govori da je konačno našla oslonac, ono što joj je veoma nedostajalo. Nema nikakvih predznaka da to što je našla možda nije njen oslonac, da to možda nije njen prijatelj, da je trebalo da posluša dušu umrlog, koja je u snu od nje tražila da upiše fakultet i da se kloni lošeg društva.
Duša koja je odavno napustila telo njoj drage osobe suviše je daleko da bi je čula. Duša je predana zemlji ćutanja. Ona sada mora da se osloni na govor svog srca.

Ima par meseci kako je našla zamenu za svoju nesuđenu ljubav. Ili je bar tako mislila. Upoznala ga je i sa mamom. Bio joj je tako sladak kad je rekao da će je štititi. Bila je sva rumena od stida, jer nikada niko nije bio toliko pažljiv prema njoj.
Njih dvoje su sve delili. On, koji je prema svima bio sebičan i prezrivo gledao na svet, delio je sa njom svoju užinu. Kada joj je noću bilo najhladnije, ona bi našla toplotu u njegovim leđima izvajanim poput jezgra oraha, koja su se znojava i potamnela presijavala na suncu. Volela je da ga promatra dok poput vidre pliva u vodi, da posmatra njegov osmeh i da mu u svakom trenutku pruži svu moguću pažnju, znajući da ga život nije mazio.

Pre njega je četiri godine volela nekog ko nikada nije bio njen, niti će ikada biti. Ta priča je počela i završila se na istom mestu, u srednjoj školi. Počela je jednog snežnog jutra pre četiri godine, a završila se u kišnoj oluji, kada su se rastali tiho, bez pozdrava. Ona je svoju srednjoškolsku ljubav tražila baš u dečku sa kojim je delila sve. Jednostavno, želela je da njena ljubav doživi reinkarnaciju. I tako je i bilo. Taj srednjoškolac, malo mlađi od nje, imo je isti osmeh, isto ime, isti detinji izraz – sve što je oduvek tražila. Sve do jedne večeri, kada se njen san pretvorio u košmar, koji se ne može ni odsanjati.

Njena nova ljubav te večeri pokazala je lice za koje ona nije ni znala da postoji. Pili su po ko zna koji put, izmotavali se po gradu. Nije ni slutila da se nešto veliko sprema i da čak i nebo naslućuje da nije ništa dobro. Zasmetale su mu njene sitne provokacije. Sedeli su u parku i on je počeo da zateže njen grkljan. Niko od prolaznika nije reagovao jer je sve ličilo na ljubavni zagrljaj ili prijateljsku šalu.
Davljenje je počelo isto kao što se i završilo. Spontano. Prolazila je šakama po vratu i trljala crven trag, pitajući se u čemu je pogrešila.
To je bilo samo zagrevanje za ono što je tek usledilo. Njih dvoje su otišli do sitnog prolaza, jednog od milion ćoškova grada. Nisu bili sami. Đavo je sedeo iza ugla, pijuckao pivo i divio se svom umeću, jer je te večeri došao red na njega da vlada tim prljavim gradom. Šaputao je mladiću na uho: „Ponizi je! Ponizi je!” Te reči kao da su izbijale sa svih strana. Mladić mu je uzvratio razvučenom usnom i odgovorio: „Sa zadovoljstvom.” Nije mu trebalo reći dvaput. Vatra mu je izbijala iz zenica, jer je lek za srce pomešao sa alkoholom i nikako nije moglo biti normalno ono što će joj uraditi.

Te večeri je postala kraljica svih naivnih žena. Završili su sa svojim ljubavnim činom. Činilo se da je sve u redu. Čučnula je pored njega jer joj je čudno izgledao, ležeći na zemlji. Odjednom ju je gurnuo u grm, počeo da mokri po njenim stvarima i situacija je izmakla kontroli. Sve se desilo suviše brzo. Bacio je njenu torbu u grmlje i rekao: „Nikome ni reč!” Pobegao je u nepoznatom pravcu. Ostala je sama, zbunjena, uplakana, izbezumljena. Trebalo joj je dosta vremena da nađe tašnu i svet oko nje se, i pored dobre ulične rasvete, pretvorio u mrak i pustoš. Hodala je ulicom prljava i uplašena, tražeći najbliži taksi da je što pre odveze kući. Željno je iščekivala da kod kuće uđe u kadu, da sa sebe opere sram, svu prljavštinu i celo veče koje je proživela. Crveni plikovi bili su po celom telu. Oni će možda prestati da peku kožu, ali će ih smenjivati sećanja na tu najcrnju noć u njenom životu.

Od tada je prošlo puno vremena. Ponekad slučajno prođe pored tog istog mesta i na trenutak joj se učini da se đavo i dalje smeje iza ćoška i sa kažiprstom na usni šapće: „Psst!!! Nikome ni reč.”

Autorka: Suzana Glišović

Fotografije: pinterest.com