31 maj Nešto kao patiš

– Ne jede. Ubija se od alkohola. Cigare proždire. – kaže, grleći prstima svoju kriglu – Stvarno bi trebalo da popričaš sa njim.

– Ne, sa njim bi stvarno trebalo da popriča nutricionista. Ili psihoterapeut. Ne mogu ga ja naterati da jede. Ili, još crnje, da ne pije. Nisam neki primer. – kažem i otpijem penu iz svoje.

– Čak ga viđaju ponovo sa onom… – komentariše spuštajući glas i ramena.

– Dakle, treba da ga čupam i iz kandži bivše koja vreba! Ovo postaje uzbudljivo. – kažem, a sve što mislim je da mi je svega preko glave.

Ne znam koji je problem u nama, ili u tim nekim ljudima oko nas, koji shvate koliko smo im dobri tek kada prestanemo da želimo da im budemo dobri. Mada, mislim da mi to i postanemo baš zato što nas izgube.

Tek tako, izgubiš onu malu koja je svaki put pogubno uticala na tvoju depresiju. Onu sa kojom se nonstop svađaš, zbog koje se nerviraš. Onu od koje sve vreme zapravo pokušavaš da se otkačiš jer nemate ništa zajedničko i jer je previše – mala… I onda ti je odjednom stalo. Odjednom nešto kao nisi dobro. Nešto kao šalješ poruke, mejlove i drugove. Nešto kao piješ u mraku. Nešto kao patiš za njom.

Ma… Da se ne lažemo. Ne patiš ti za njom. Ti patiš za svojim raspalim egom. Za svojom povređenom sujetom. Jer mala sada voli nekog drugog. I maloj je dobro bez tebe. To te izjeda, mada dobro znaš – da se vrati, ostao bi isto ono đubre kom je trčala, isto ono đubre od kog je pobegla. Jer sa njom ne umeš drugačije. Jer ti sa njom tako odgovara. Jer je mala uvek bila spremna na kompromise, iako se pravila da to nisu kompromisi i da kompromisi gnjave.

– Stvarno bi trebalo da ga nazoveš pre nego što ga isključiš. – kaže ponovo, jednako zabrinuto.

– Ja sam ga već isključila. – konstatujem.

– Mislim da je za sve ove godine zaslužio malo više od tebe.

– Mislim da sam za sve ove godine i ja zaslužila malo više od njega.

– Pa, sada možda i možeš da dobiješ to „malo više“.

– Pa, sada više to „malo više“ ne želim. – kažem, i zablenem kroz prozor.

Eto, ponekad je i to epilog – jer pogrešne priče ne mogu imati hepi end. Ili se razvlače, ili se okončaju poprilično bedno i neočekivano.

Isključe se.

Znaš…

Neki ljudi ne umeju da ih isključe. Za njih kažu da su dobri ljudi.

Kao, zabodu ti nož u leđa, al’ ti si dobar i olakšaćeš im da tito urade i sledeći put. Kao, naprave ti sranje od života, al’ ti si dobar i tapšaćeš ih i dalje po ramenu kad god im zatreba. Kao, okrenućeš ti i drugi obraz, daćeš im i drugu ruku, kao, daćeš im tri miliona šansi koje ne zaslužuju. Kao, nećeš ih isključiti. Jer si dobar.

I eto, kad smo kod toga, ovih poslednjih nekoliko meseci apsolvirala sam činjenicu da je tanka linija koja deli dobrog čoveka od kompletne budale.

I da znaš, meni se na toj liniji više ne stoji.

A tebi?

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: