13 apr Nerođena pesma

Sigurno si pomislio da ćeš samo jednom biti mlad

Ali i star ćeš biti puta isto toliko

I nećeš sprečiti da gledaš svoju decu kako plaču

Na tvoje ruke ili zbog ruku tvojih

Prvo će te vući za prst , pa lutku za kosu

Pa naposletku i svet za nos

Tvoja starost biće ponosna na tvoju novu mladost

Više nećeš moći da izbegneš sudbinu za koju život si im podario

Porcelansku put imaće devojčica kojoj ćeš mesecima birati ime

I nijedno neće biti lepo kao ona

I svako će biti dovoljno ružno da joj napakosti

Previše obično za neobičnu sklonost ka muzici, slikanju i smehu

Jer ti već sada znaš da takva mora biti

Ona će umeti da naslika muziku za svačije oči

Zato ćeš želeti da joj iskomponuješ ime od samoglasnika

I tada ćeš možda prvi put žaliti što si imao voljne ruke, ali ne i dobre uši

Za treperavi zvuk buduće omiljene melodije

Shvatićeš da je u jednom periodu ipak za ponešto kasno

A onda ćeš joj kupiti ogledalce

Koje će se otvarati kao morska školjka

U nadi da ga nikad neće otvoriti

Jer će i bez gledanja verovati da je istinski lepa

Ona će ti kad-tad reći da te voli

A ti nećeš znati kako to da dočekaš

Jer će zvučati lepše nego što to oseća

A ti ćeš osećati više nego što to umeš da kažeš

Ali ćeš je voleti kao ono malo ljudi

Koji su to umeli da kažu na pravi način

I gledaćeš je kako pada na prašnjav, neravan put

Ne znajući da koristi ruke

Ne znajući da obuzda od drugih svoj bol

Ona će padati, a tebe će boleti

Nećeš svaki put biti tu da poljubiš da prođe

Biće trenutaka kada će upirati prstićem u izlog

Ti ćeš taj njen tanani prst

Osećati uperenim u sebe, ubodenim u tvoje jadno srce

Nikad nećeš sve moći da joj pružiš

I to nećeš umeti da joj objasniš

Mislićeš da si bezvredan čovek

Stisnut u hladan ćošak iznajmljene kuće

Ali biće i onih drugih

Kada prvi put vidi more

Nećeš je više zavaravati da je svaka reka njen okean

Tata, koliko vode

Koliko vode

Zašto ona beži od mene

Pusti me da je uhvatim

I trčeći veselo za osekom

Neće ni primetiti nadolazeću plimu u tvojim očima

I bićeš srećan

Samo jedanput tako otvoreno srećan

Dok ti more prolazi kroz nožne prste

I propada zajedno s tobom u pesak

Strepećeš da joj muškarci ne uzburkaju kosu više nego srce

Kako godine prolaze, želećeš joj obrnuto

Ali tada neće biti važno šta ćeš ti želeti

I ljutićeš se na sebe što si zaboravio

Da je tako trebalo od početka

A kad dođeš u doba kada se godine ne broje

Zaboravićeš da se ljutiš

Mnogo štošta ćeš jednostavno zaboraviti

I bićeš prikriveno tužan kada upoznaš čoveka

Zbog kojeg će se smejati onako kako se ne smeje dete

A kada otvori ogledalce

Kada ostane napuštena od tvog prisustva

Na njemu će pisati:

Različak, ruža ili modri krin

Ti si sve ono što je i jedan cvet

Zato ne brini – uvek ćeš nekako mirisati.

Autorka: Zorana Milić

Fotografije: pinterest.com