01 avg Neko izvan ove sobe

Odavno si prestao da me inspirišeš.

Probudim se i vidim mrak. Svašta sam probala da činim sa sobom. Ona kaže da nisam u pravu i da treba to da rešim. Plaši se da je volim jer mi je neophodno da nekog volim, a ne žudim za njenim bićem. Ona nije u pravu. Nije svesna koliko je u meni sreće kada sedimo jedna do druge i čitamo novine i knjige, a ja je krišom gledam dok se smeši i mršti. Nije nimalo svesna, jer to ne može videti nikako, osim hladnom refleksijom u ogledalu, kakvi su meki pregibi njenog vrata i leđa i kako sam u početku maštala da je moja koža neprestano dodiruje. Ništa se nije promenilo. Muškarac je otišao, žena je ostala. Zatim je došla još jedna žena.

Mi smo nestali, mi smo nastale. Neke proživele stvari ne mogu preživeti sama. Bila sam ubeđena da će se zauvek vrteti oko nas gomila prijatnih atoma i da ćemo uspeti da se sačuvamo.

– Jesmo li mi ljubavnice, ljubavi?

Odgovaram joj osmehom. Sreća i zadovoljstvo. Apsolutna harmonija dodira. Po prvi put nema ničega ružnog u vezi između mene i druge osobe. Sve je čisto, prozirno. Koža i dodiri, vlažnost. Usne su svuda.

Nosila sam te neprestano u cipelama da bi me nešto pokrenulo i da bih mogla da koračam. Povremeno bih padala po stanu, uglavnom u sobi ili u kuhinji i plakala, naglo i dugo. Slušala sam svoje otežano disanje i muziku u pozadini koju sam želela da ti čuješ na isti način kao što sam i ja.

Sada ona. Svaki njegov pokret ostao je u meni, ali sada sam želela mir, ne kretanje. Stabilnost, aktivnost bez dinamike, dan u noći i erotiku u glasovima. Bila je ispunjenje celine i ja sam je volela.

Jutro. Otišla je. Budim se zbog sićušnog zvuka sms-a koji je bio udaljen stotinu snova od mene, ali uzimam ga i čitam, gledam. Oči se brzo privikavaju, jer navika čitanja njegovog imena se teško gubila, te se uspravljam. – Nemoguće. Neću. – brzo se obuvam, ali ni to celovito, jedna papuča je ko zna gde. Odlučujem da izujem i drugu.

Na moment mi se primiče misao da trčim ka tebi bosa. Devojčica se raduje, ona želi da bude srećna, ona mašta o travi i nepokošenim poljima i rukama koje joj prolaze kroz kosu i njegovim prstima na koje sleću bubamare.

Neko izvan ove sobe lupa o vrata verovatno želeći da ga ja čujem. Ja ne želim ništa da čujem, ja želim da se umotam u sebe, u nju, u vazduh. Želim da postanem vazduh koji crveni kad mu nije po volji, a inače je nevidljiv. Ja hoću da me udahneš i izdahneš. Da završimo. Da onda promeniš vazduh, jer ja sam moj promenila.

Ona će doći i ne želim da te sretne. Srećne smo.

Udaljavam se od vrata, idem ka pozadini stana. Dođe mi da trčim, ali znam da ćeš to čuti. Sadržaj sms-a bubnji mi u glavi. Počinjem da plačem, nesvesna toga, samo osetim vlažnost na licu i pitam se odakle. Nakon nekoliko minuta shvatam. Nemoguće da su prošli minuti, pa ne bi toliko stajao tu, ne bi me tako dugo čekao, nisi ranije mogao nimalo, kako to sad? Zašto to sad? Plačem i dalje, a nisam nesrećna. Plačem, jer se bojim da otvorim vrata.

Kvaka se pomera. Čujem glas koji viče – Nataša, Nataša, otvori mi!

Ko je Nataša? Ja sam jedna Nataša, a sad on traži drugu jednu Natašu. Plavušu, dva do tri kila viška, pospanu i sramežljivu, ali to je neka druga. Obe imaju plave oči, ali zar je to važno zaista? Nataša sam ja, narandžasta kosa, 5 kg manjka, aktivna, sa podočnjacima, nosim malenu alkicu u nosu, volim ženu.

Autorka: Jelena Cvetić

Fotografija: Artist At Camera