07 feb Nedostaješ mi

Nedostaješ mi, tek ponekad. Za osmeh za dobro jutro. I za laku noć, da ne zaboravim.

Znaš, nedostaješ mi za ovo malo ostatka današnjeg dana i za ceo sutrašnji dan.

Nedostaješ da me zoveš zavisnikom kofeina. Da maziš vlasi kose i golicaš gola kolena. Nedostaješ da plavi pramen koji je pao preko očiju sakriješ iza uha. I da ljubiš nos. I zatvorene kapke. Da poklanjaš uzdahe, izvezuješ dodire.

Nedostaješ da jagodicama svojih prstiju zagolicaš moju maštu, pomutiš um i zagrljajem vratiš u realnost.

Nedostaješ da prekineš tok misli jednom porukom. I da iz čista mira upališ auto i kažeš mi „Hoćemo za Beograd? Uželeo se Kalemegdan tvojih golih stopala.“

Sećaš se kada si me prvi put dodirnuo?

Koliko bi mi samo smetalo kada bi mi uzeo zadnji zalogaj tosta. Obožavala sam one naše kafe u četiri ujutru i razgovore za velike ljude u koje smo sve više rasli. Da, nas dvoje. Male duše sa velikim zlatnim srcima. I očiju otvorenih za ceo svet.

Često si govorio da sam posle kafe umetnica. I da voliš kada se igram sa tvojim dlanovima.

Znaš, spakovala sam te među listove knjiga i zatvorila te u fiokama. Tvoje poljupce spakovala u džepove kaputa. I ne osuđujem se da te otvorim, obučem.

Autorka: Dunja Marković

Izvor fotografija: pinterest.com