13 jan Nedodir

Dao si mi osmeh „ispod ruke“

I to je bilo sve

U nedodiru tvoje ruke sa mojom

Osetila sam kako mi zastaje dah

Toliko tražimo ljubav

Da nam se učini da je ljubav svako.

„Ti me ne poznaješ“, rekao si.

„Ja te prepoznajem“, odgovorila sam.

I bili smo ništa

Gubili smo se u rečima

U mojim izgovorenim

U tvojim prećutanim

Borili se sa mislima

Ja, vukući svoju

kesicu prošlosti

Ti, tegleći svoju

koferčinu nemira i razočaranja.

Ja sam tako previše.

Ti si tako suviše.

Previše ljubav.

Suviše bol.

U tebi volim maglu

iz koje izviruje tvoja detinja duša

Na tebi ne volim gotovo ništa

Ne znam koje su boje tvoje oči

Ni kakve su ti usne

Znam kako ponekad nestaneš u sebe

Kad se setiš nečega prošlog

Nečega bolnog

„Neću da se skineš. Hoću da mi pišeš priče“, rekao si

„Ne budi dete“, odgovorila sam

I bili smo sve

Tražili smo se u drugima

Ja u nekim nevažnim

Ti u nekim lepšim

Mirili smo se sa greškama

Ti, noseći svoju kesicu ljubavi

Ja, tegleći svoju koferčinu emocija

U meni vidiš širom otvoreno srce

Izlepljeno na milion mesta

Na meni ne vidiš ništa

Ne znaš koje su mi boje oči

Ni kako mi miriše kosa

Znaš da volim da gledam druge momke

Preko tvog ramena

„Nisam se još uselio u svoj novi stan“, rekao si

„Nisi se još uselio u svoj novi život“, odgovorila sam

„ali jesi u moj“, pomislih

I sada se ne skidam nikom

I pišem ti priče.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com