12 nov NEDELJA SA DEDOM

Budim se ranije. Po običaju. Blaži napad panike. Sunčano jutro ublažava tegobu. Znam, moram se pokrenuti. Ustajem. Srećan sam ako probavni sistem radi. Srećan sam ako ima hrane. Parče nečega, čaša jogurta – dovoljno. Majka još uvek spava. Oblačim se i prikupljam prljavu garderobu. Krećem da obiđem oca i usput uključim njegovu mašinu za pranje veša. Moja odavno ne radi. Teško je prati odeću na ruke i iskuvavati rublje…

I otac još uvek spava. Tih sam, trudim se da budem pažljiv. Oboje su bolesni. Znam, jednog dana se neće probuditi i taj dan se polako bliži. Zamišljam vreme kao peščani sat smešten usred pustinje. Pesak unutar stakla lagano sipi. Pesak van stakla ne pomaže. Uključujem veš-mašinu i odlazim. Okrećem ključ u bravi i zaključavam vrata bez buke.

Valjalo bi prošetati. Do brda, do jezera? Znam, prizor je divan. Premišljam se zbog blata. Polazim, hodam, pa dokle stignem. U džepu vetrovke imam upaljač i jednu cigaretu. Tokom šetnje zastajem kraj groblja. Orošena trava. Rosa po mermeru. Obilazim predake. Zaustavljam se kod groba dede po majci. Brišem vlažan spomenik rukavom. Sedam i palim cigaretu.

Deda je oslobađao Beograd od nacista i učestvovao u radnim akcijama kao student. Položio je sve ispite i predavao deci matematiku, mada nikada nije dao taj diplomski. Malo je igrao i fudbal i umeo je da svira violinu. Na posao bi išao motorom. Plavi „Tomos APN 4/4H“. Popularni „apenac“. Vozio je i mene kada sam bio mali. Bio je strastveni pušač i gurman. Nije pio više od jedne čaše alkoholnog pića. Voleo je kafu i imao je starinski mlin. Rodio se u teškom vremenu i izborio za bolje. Zajedno smo gledali filmove o partizanima, gusarima, gangsterima, kaubojima i Indijancima. Poštovali smo Indijance. Komanče, Sijukse, Apače… Omiljeni domaći glumci su mu bili Pavle Vuisić, Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Danilo Bata Stojković, Dragan Laković i Jovan Janićijević Burduš. Glumice – Milena Dravić i Radmila Savićević.

Želeo je da budem bolji sportista. Da me jednom nauči da vozim i popravljam „apenca“. Da me uputi u misteriju kuvanja pasulja po njegovom „tajnom“ receptu. Odgovarao me je od konzumiranja duvana. Bio je ponosan na moje dobre ocene. U šestom osnovne poklonio mi je perorez. I pravio je najpreciznije praćke na svetu –pod uslovom da ne gađam živa bića. Kada bi primio penziju davao bi mi plavu novčanicu. „Titovku“. Jeste bila moćnija od ovih hartija danas.

Deda se nije mnogo razumeo u književnost. Jedna od poslednjih želja mu je bila da pročita Andrića –„Na Drini ćuprija“. Zadnja želja mu je bila da ja budem jači.

Deda, ne brini. Još uvek nekako guram. I ne sekiraj se za duvan. Ovu cigaru danas smo izdelili.

Autor: Marko Antić

Fotografija: favim.com