13 jan Nazovi da me diraš bar

– Takvi su ti oni. Beži od njega. Iskren savet. – rekla je Tićko.

– N’ umem. – rekla sam ja.

– Onda će da te boli…

– Već boli. Ali neka me. Do sad sam ja bolela druge. Sad je došao red da neko boli mene. I to baš da me boli.

– Izgleda da na kraju sve prođemo kroz isto. Nadajmo se da je bar jedan od njih dvojice normalan. Mada, nenormalni ljudi privlače nenormalne… Probaj sebe da zamisliš pored nekog ko nije olupina. Pored nekog ko je sređen i normalan. Realno, dosadna priča… – govorila je sve ono što sam ja ćutala i u trenutku mi je bilo jasno.

Postoje te neke naizgled obične reči, reči koje te zaista taknu u srž. U ono mesto koje odbijaš i da priznaš da imaš, mesto koje kriješ od svih samo da ona jedna osoba za njega ne bi saznala. Ne reči koje ti čitaš, već reči koje čitaju tebe. One koje te prokljuve i nateraju da se spoznaš ma koliko mislio da je to nemoguće. Ma koliko bežao od toga.

Bila je to naša priča o nama, o devojkama koje ne zavise od papira koji „garantuje“ karijeru, od papira koji „garantuje“ doživotnu ljubav, od papira koji, naposletku, onima poput nas služi samo da založimo vatru, da nam bude toplo. Jer mi smo devojke koje vole toplo. A toplo ne možeš da biraš odakle će da ti dođe. Nekim devojkama zaista dođe od sređenih i normalnih ljudi. Nama dođe od onih koji u biti nisu loši, ali do čije biti ne možeš doći dok ne uzmeš neku lopatu i ne počneš da otkopavaš. Da grebeš, da lomiš. I njih i sebe. Danima, mesecima i godinama. A pitanje je da li ćeš čak i tada uspeti. Da li je vredno. Da li će ono što otkopaš zaista biti ono što očekuješ.

Znala sam šta mi govori, znam to i sad, i opet srljam. Opet srljam.

Koliko jako treba da bude nešto što te vuče ka nekome da bi odbacio sve što ti kažu oni koji su već bili tu, koji su propatili ne samo za sebe, već verovatno i za tebe, i za gomilu novih naivnih sluđenih ljudi koji će tek doći?

Odustani. Nemoj. Šta će ti to. Zašto. Nisi glupa, nisi ružna. Ima ko će da te zove i bez njega. On te nećezvati. On te neće zvati onako kako ti očekuješ. Neće te zvati onako kako bi verovatno i on želeo da te zove. Jer, prostoneće. Prerastao je to.Ili ga jednostavno boli uvo. I tebe treba da boli uvo.

– Toliko finih i normalnih momaka! Šta uopšte očekuješ od njega? Zamak od ljubavi i kaleidoskopske duge?

Nikakva čarobna jutra, otpevušim odgovor u svojoj glavi i samo poželim taj jedan poziv.

Najobičniji.

Ostalo ću sama.

Pa nek boli, najjače što može.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com