16 mar NAŠA PJESMA

Čo’ek sam ( mog’o biti čovjek ) iz naroda

Kojeg naroda?

Onog Nušićevog, Krležinog , Domanovićevog… u komadu.

Rasute svijesti primam nužnosti.

Reći ćeš lud sam, jer se radujem nekad kiši,

Oktobarskom Suncu i ranom novembarskom mrazu.

Kad je Danilov bio pogreb, možda nisam ni rođen…

Kažu, ako vraže ne lažu, sipilo je nebo.

Meci i šenluci, nek su ti nauci

Za rođenja, svadbe i sahrane,

Od zoja je brate zalivati život da ne bi žalio smrt.

Gredom protjerujem Kovače,

Prodajem slobodu po najboljoj cijeni,

Krotim lavove i plašim vukove,

Oživljavam mitove i gasim ko budala Luče.

Ko god mi u goste dođe

Razgleda kolekciju orlova koji ne lete.

Šute, kavez udoban zbog heraldike.

Slušam samo šest sorti iste melodije,

jer je zavičaj gluh na sedmu, mnogo je sestro?

Moja centrala je poliglotska:

druže, jarane, stari, pajdo, brate, zemljače,

rođače, burazeru, gari, batice…

Kužim prijatelju, kako nije bitna nacija

Dok nam je uredna kanalizacija.

Možda unutrnja revolucija, ali samo možda,

jer jezik je živa vatra…

Ajmo ga malo za zube, kad su nam kvarni.

Čika zuba nas čeka, ima i nama lijeka…

Danilu Kišu

„Ako je egzistencijalno, dakle, tako, da se mora biti u ovom svetu takvom kakav jeste i u ovom duhu takvom kakav jeste, beskrajno sklonom iluziji, uvek sposobnom da se olako zanese, “ zaboravi “ i tako sebe odvede stradanju, postoji i mudrost kojom se na takva iskušenja može u određenom času odgovoriti.“

Autor: Boris Bajić

Fotografije: pinterst.com