13 feb Naposletku

U svakom gradu postoje mesta od istorijskog značaja.

Obično biva, da se na takvom mestu postavi kakva raskošna statua, ne bi li podsećala nadolazeće generacije na pale borce, na junake svog vremena.

Kažu da istoriju pišu pobednici.

Dodala bih da istoriju pišu i ljubavnici. Ali to nisu istorijske činjenice globalnog karaktera. Ne mogu se naći ni u kakvoj literaturi. Nikog se na kraju krajeva i ne tiču, osim onih koji su učestvovali u stvaranju jedne takve lične istorije. Takve istorije se skrivaju u srcima palih ljubavnika i svako je ispisuje kako sam želi i u šta veruje. Takve istorije nemaju monumentalnih obeležja i drugi ljudi mogu svakodnevno da koračaju sasvim običnim delovima grada, i ne sluteći kakve su se emotivne bitke nekada tu odigravale.

Svako u sebi možda skriva čitave stranice neke neispričane priče i može da zastane pored jednog sasvim običnog drveta, klupe ili zgrade, koje su za njega sve, samo ne obični. Neki minut oćuti, u pomen prošlih vremena, i nastavi dalje. Dok mu se u glavi još dugo prepliću pitanja na koja nikada neće dobiti odgovor…

***

Keep your eyes on the road, your hands upon the wheel…

Telefon je zvonio dobro poznatom melodijom Doors-a. Smatrala je da je za zvono na telefonu važno da pesma ima dobar ritam odmah s početka, jer se uglavnom početak samo i čuje. Ovog puta je pustila da zvoni duže. Toliko, da je Džim Morison uspeo čak i da otpevuši početak numere pre nego što se javila, jer je broj na njenom ekranu bio nepoznat.

„Da?“, pažljivo se javila.

Ženski glas, s druge strane, zacvileo je poput izgrebane ploče – „Dobar dan. Zovemo vas iz firme Junikorn. Ušli ste u uži izbor kandidata za posao. Potrebno je da dođete sutra u dvanaest sati na razgovor. Adresu, kao i sve ostale podatke, prosledili smo vam mejlom. Da li imate nekih dodatnih pitanja?“

„ Ovaj…ne. Mislim da nemam. Hvala.“

„Molim. Prijatno.“

Zapravo, dok je slušala piskutav glas, pala su joj na pamet dva pitanja:

1) Da li sekretarice biraju po brzini govora?

2) Čija je ideja bila da se firma nazove Jednorog?!  (Unicorn – jednorog. eng.prim.aut.).

Srećom pa ne aplicira za sekretaricu, brzalice joj nikada nisu polazile za rukom. A jednorozi, nasmejala se, možda ipak stvarno postoje.

Iz radoznalosti, odmah je potražila adresu iz mejla na planu grada. Svetlost monitora obasjala joj je čudom zaprepašćene zenice, kada je videla gde se tražena ulica nalazi. U poslednje vreme je nasumično slala svoj CV svim mogućim potencijalnim poslodavcima, u nadi da će negde naići na zeleno svetlo. Nije se mnogo udubljivala u sitne pojedinosti. Dugo je već tražila posao i bila je spremna da ide i u Severnu Koreju, ukoliko bi joj neko iz Severne Koreje ponudio posao.

Kako je onda moguće da od svih poslodavaca i svih ulica u jednoj metropoli kao što je Beograd, baš nju pozovu na mesto koje se slučajno nalazi u istoj ulici gde stoji impozantni spomenik jednog važnog perioda njene istorije – desetospratnica iz predratnog perioda, gde je provela dobar deo svoje mladosti. Sprat broj pet, stan trideset. Tu, gde je sunce umelo najlepše da greje.

            „Ko li sada tamo živi? Mogu li čuti davni smeh i izgubljene snove…“ prošaputala je pitanja za sebe. Ali umesto odgovora, dobila je samo želju da popije čašu vina.

            ***

Sutradan, zastala je na početku ulice koja je snevala u senkama olistalih krošanja. Trenutak pre toga dala je poveću napojnicu taksisti samo zato što je izjavio kako je to najlepši deo Beograda. Tišinu je prelamao jedino cvrkut ptica i poneki dečji vrisak iz obližnjeg školskog dvorišta. Ulica bi sigurno lako prepoznala njene korake ali, umesto tadašnjih crvenih “starki” sada je koračala u crvenim cipelama sa visokom potpeticom. Setila se devojčice iz filma “Čokolada” koja prekoreva svoju majku pitanjem zašto ne nosi crne cipele kao sve ostale majke u gradu. Nasmejala se toj pomisli, jer voli crvenu boju i usput nema devojčicu koja bi joj prigovarala.

Dvadesetak koraka kasnije zastala je kod predratne zgrade sa koje se ljuštila dotrajala fasada. Stajala je sa suprotne strane ulice i u vidokrug joj je ulazio i mali park pored zgrade kojeg su još uvek krasile svega tri klupe, dve ljuljaške i mala fontana koja nikada nije radila. Vratila je pogled na zgradu, i spustila ga na prozor na petom spratu. Skoro da je mogla da vidi njih dvoje kako sede na simsu, pevaju, sviraju i smeju se. U sećanje joj je došla dobro poznata melodija Nik Kejva koju su često pevušili aludirajući na značenje sa početka pesme: from the first day I saw her I knew she was the One… ali pesma je nastavila da se vrti, a njeno sećanje na ceo tekst i nije bilo toliko sjajno. Zbunjena, pogledala je okolo i tek tada primetila da na jednoj od tri klupe u malom parku neko sedi, njoj leđima okrenut, očigledno svirajući gitaru. Čudno, pomislila je, mogla je da se zakune da maločas tu nikog nije bilo. Pogledala je na sat. Kazaljke su pokazivale 11:45. Ali radoznalost je bila jača.

Međutim, kako se približavala nepoznatom muzičaru, radoznalost je ustupila mesto panici. “Ovo je nemoguće…” promrmljala je sebi u bradu pre nego sto je zaobišla klupu i susrela se sa dobro poznatim očima boje kestena. Plitko dišući, strovalila se na drugu stranu klupe i uspela da prozbori par nepovezanih reči.

Odloživši gitaru na trenutak, muzičar je odmerio privlačnu pridošlicu zatim odmereno odreagovao:

            “Ne znam čime mogu da zahvalim na ovako prijatnom društvu i iako me neverovatno podsećate na nekog koga poznajem, ne bih rekao da se Vi i ja znamo?”

Ne skidajući pogled sa njega, razmišljala je da li halucinira ili sanja. Konačno se okrenula da pogledala okolo, možda je u pitanju i skrivena kamera. Ustala je i otišla do male fontane. Nekako se u svom tom bunilu pitala kako je moguće da je svih ovih godina nisu popravili. Ali, kada se okrenula on je i dalje sedeo tu i piljio u nju kao da je nestvarna. Konačno je uspela da progovori:

            “Viktore, šta ti radiš ovde? Zar ne bi trebalo da si u Rusiji? I kako je moguće da se nimalo nisi promenio? Ovo nije stvarno, zar ne?”

Sada već i sam zbunjen, Viktor ju je posmatrao i video iste oči, ali sa malo više bora; iste obrise lica, ali uokvirene drukčijom bojom kose. Otvorio je usta da nešto kaže ali reči nisu dopirale, sve dok se ona nije vratila do klupe, sela kraj njega i ukrstila pogled sa njegovim. “Ana…”, bila su jedina tri slova koja je uspeo da izgovori.

            “Kako je ovo moguće…”, nastavio je, “…izgledaš starije nego juče kada sam te sreo… u redu”, brzo se dozvao sebi, “to nije nešto što bi trebalo da se govori devojci, ali… ta kosa, cipele… ko si ti i šta si uradila sa mojom Anom!?”

            Par slanih kapljica joj se skupilo u uglovima očiju na prisvojni pridev koji je upotrebio ispred njenog imena, ali ni to joj nije prekinulo ubrzani tok haotičnih misli dok su joj zenice nemirno poskakivale u očnim dupljama. Ana, koja je verovala u svakakva čuda, od karme do deteline sa četiri lista, mogla je jedino da zaključi da sanja ili…

            “Datum. Koji je danas datum, Viktore? Dan? Godina?”

            Zbunjen, kao da je zaboravio i sopstveno ime, Viktor je nesigurno odgovorio, “Dvanaesti februar… dve hiljade osme… četvrtak… valjda…”

            Sklopila je oči dok se jedna suza kukavički skotrljala. U njenom svetu bio je dvanaesti februar dve hiljade šesnaeste. Kao da joj je pročitao misli, shvatio je i sam šta se dešava. Neretko su umeli da vode duge polemike oko natprirodnih stvari kao što su paralelni univerzumi, putovanje kroz vreme i gde se nalazi kraj svemira. Uglavnom su delili isto mišljenje, jedino su se utrkivali ko će dati kreativniji odgovor. Tako je on jednom prilikom rekao da je uveren da je ona vanzemaljac čija je misija bila da sleti na Zemlju i potpuno poremeti normalan tok njegovog života. Dok je ona držala teoriju da nije bilo Velikog praska, već da su se dva kosmosa srela, zavolela i poljubila iz čega je nastalo trilijardu varnica od kojih je jedna bila Zemlja.

Kada mu je rekla koja je godina u njenom svetu više nije bilo mesta sumnji. Preduga tišina se spustila na oba vremenska perioda.

Ana koja je i dalje bila u stanju šoka napravi grimasu kao da sklapa neke unutrašnje kockice samo njoj znane. “Zapravo, svih ovih godina sam samo želela da vratim vreme i ispravim stvari i sada…”, pogledala ga je izbezumljeno, “…mi se želja ispunila.” U trenutku, uhvatio ju je strah da bi mogla da se probudi ili da se vrati kroz neku crnu rupu kroz koju je i došla i skoro da je vrisnula, “Nemoj to da činiš Viktore!”

            “Šta? Šta sam uradio?”

            Oči su joj i dalje suzile, “Uradio si to o čemu misliš već danima. Nije rešenje da se povlačiš u sebe, ne možeš ni da naslutiš kakvu ćeš katastrofu da izazoveš!”, sad je već potpuno izbezumljeno vrištala.

            “Stani malo lutko… govoriš u rebusima. Ti znaš šta će se desiti, ja ne znam. Molim te, budi objektivnija.”

            Spustivši malo ton svog glasa, nastavila je, “Tog glupog praznika, te glupe godine, izjavio si da ne veruješ u ljubav. Upao si u depresiju zbog raznih stvari koje su ti se tada… koje ti se sada… dešavaju i odlučio si da je najbolje da mene ne uvlačiš u sve to.”, gledala je u malu, glupu fontanu koja nije radila, izbegavajući tako njegov pogled.

            Bila je u pravu, mislio je. Upravo je sedeo tu, svirao i mislio o tome koliko je sjeban i da bi najbolje bilo da se zavuče u mišju rupu dok ne prođe život. Ali, u tom trenutku su mu na pamet pale druge stvari. Imao je priliku da sazna o svom životu u narednih osam godina, zar to nije fantastično! Na svu njenu zaprepašćenost, počeo je da joj postavlja pitanja kao što su: Kada će da završi fakultet? Gde se sada nalazi? Ko je te godine osvojio Ligu šampiona?!

            Ana je sada, potpuno suvih očiju, u neverici piljila u njega, ali se brzo setila da on ima samo dvadeset godina i da ne može da očekuje ozbiljnost koliko god se situacija činila ozbiljnom. Ispričala mu je ukratko kako su finale igrali Mančester junajted protiv Čelsija, da se utakmica odigrala u Moskvi, upravo u gradu gde on danas radi već tri godine i ono što ga je sigurno najviše zanimalo – da je Mančester odneo pobedu u meču sa šest prema pet i to u penalima. Viktor ju je gledao širom otvorenih očiju poput deteta kome su upravo saopštili da je postalo generalni direktor fabrike čokolade. Ali su mu ubrzo oči poprimile sivkastu nijansu.

           “Zašto bih ja otišao od tebe?”

          “I dalje tražim odgovor na to pitanje.”

         “Šta god da sam uradio… veruj mi, nije… uh, kako mogu uopšte pravdati nekog budućeg sebe!”

            U tom trenutku je shvatila da zapravo zna odgovor i da ga je sve vreme znala, ali nije sebi htela da ga prizna. “Znaš”, počela je, “kad malo porasteš shvatiš da je u životu lakše i lepše kad se tuga i sreća podele. Kažu i da shvatiš šta si imao tek kad to nešto izgubiš. Ali, šta je sa onima koji od samog početka znaju šta će izgubiti?”, uputila mu je pritom zamagljen pogled, “Već tada sam znala da ako se jednog dana izgubimo, sličniji se nećemo naći sa drugima. Oduvek si želeo više, da dosegneš do čuvenog kraja svemira i pogledaš preko ivice, ali kraja nema, Viktore. Ponovo bi želeo neki novi kraj.” Zastala je, tek da sabere misli pa dodade, “Verovao si da Ljubav samo lomi krila i tera te da ostaneš na zemlji. Istina je potpuno suprotna, ona ti daje krila ali, verujem da je buduća verzija tebe do sad to i sama shvatila.”

            Ustala je sa klupe u nameri da krene, shvativši da sigurno već mnogo kasni na intervju. Ali, pre nego što će krenuti reče mu ono što ju je najviše bolelo svih ovih godina, “Verujem da ne mogu da promenim tok naše istorije, ali zaista je tužno što smo dopustili da godine koje se ne vraćaju, prolaze bez nas.”

            Krenula je nazad ka ulici. Nije želela da čuje njegov odgovor, ne odgovor jednog dvadesetogodišnjaka. Proći će godine dok taj dečak ne shvati da Ljubav jeste postojala i da ju je on glupo ispustio. Nije se okretala. Iza sebe je čula zvuk gitare oblikovan Balaševićevom melodijom i svirca koji peva o brošiću što se naposletku teško pribada. Sve dok nakon dvadesetak koraka nije pogledala u sat koji je i dalje držao kazaljke pod pravim uglom na 11:45. U tom trenutku, sekundara kao da se odmrzla, nastavila je da otkucava. Tada se okrenula. Na klupi više nije bilo nikog, a mala fontana je uredno radila.

Šta je sledeće može iznenaditi? Možda to da jednorozi stvarno postoje? Stiže taman na vreme da to i proveri. Stavila je slušalice i pojačala glas Ete Džejms – Naposletku, ljubav sigurno postoji, njena je jednom živela na petom spratu u stanu broj trideset.

Autorka: Sanja Petrović

Fotografija: favim.com