18 jan Na korak do tebe…

Bili jednom jedan San i jedna Java.

Ne tako davno, svega nekoliko decenija ranije, sreli su se u jednom Detinjstvu. I sami su tada bili deca.

Čiste duše, naivna, iskrena stvorenja, kako deci i priliči.

Taj prvi susret (slažu se oboje) nikad neće zaboraviti.

Ona je bila tako sitna, gotovo neprimetna, a opet tako vidljiva – vidno postiđena svojim pokušajem svečane toalete: iznošena, pa još i nasleđena (od ko zna koga) roze, svilena haljinica do kolena; dve nesnosno nemirne mašnice u kosi, padale su svaki put kada bi se sagnula da povuče haljinu na dole, pokušavajući tako da sakrije onaj isparani deo čarape, koji se uprkos njenoj nepomičnosti, širio duž  noge, i očigledno nije imao nameru da se zaustavi; bar su cipelice bile taman – stare, pohabane, ali taman. Izgubljen slučaj. Tako je mislila o sebi i pre nego što se našla u toj prepunoj-praznoj prostoriji. A sada je bila više nego sigurna da joj tu nije mesto, i da bi bilo bolje da je ostala kući. I tamo bih bila sama, ali bar se ne bih stidela sebe… ili bih se stidela?…(prepustila se  rešavanju ove zagonetke).

Izgubljen slučaj, na prvi pogled. Znao je on to. Sa smeškom je pratio onu luckastu koreografiju: haljinica dole, mašnice gore, uzdah, i brzi pogled preko cele prostorije i svih prisutnih, najverovatnije se nadajući da ni ovaj put  niko nije primetio tu njenu borbu sa samom sobom.

Ali on jeste. I svaki put kada bi proveravala da li je uhvaćena na delu, ispravljao bi ramena, podizao glavu, i širom otvarao oči, ne bi li joj tim „šarmerskim stavom“ skrenuo pažnju na sebe. Ali beše bezuspešno. Ona mene uopšte ne primećuje, mislio je. A pogrešno je mislio.

U retkim pauzama, kada je sve bilo na svom mestu, bacila bi pogled na ostale, procenjivala bi ih. Divila se svim tim raskošnim odorama, i još raskošnijim osmesima, i poželela bi, gotovo zavideći im, da i ona bude jedna od tih, takvih – bezbrižnih. A malo malo, pogled bi joj skrenuo u pravcu jedne smešne, buljave, (isto kao i ona) nepomične figure. Liče, ali nisu isti.

Ne znaju se. Ali se prepoznaju.

Vreme teče. Prolazi.

Odrasli su.

Java nije ni sanjala da će ga sresti tog dana. Nije sanjala da će sresti svoj san? Ma daj, koga ja to zavaravam! Kad god joj je bilo teško, setila bi ga se – kako je bio smešan, i nedostižan; onako preslatko smotan, i dalek. Prekorila bi sebe svaki put kada bi joj pao na pamet. Ne budi luda, ti nisi stvorena za takve stvari, znaš to. Tvoj svet je bolno realan. Ti živiš kako se živeti mora. Ne zanosi se. I ne sanjaj. Nemaš vremena za to.

Za razliku od nje, San je znao da će se jednom…nekad, ponovo sresti. Za razliku od nje, verovao je. Bio je siguran u nju, jer ona nije bila dovoljno sigurna u sebe. Sve vreme je čekao, strpljivo. Čekao je da ona ojača, i da odluči, i da poželi. Da poželi da ga sretne. A u međuvremenu, radio je na sebi. Za nju – samo najbolje. Biću onakav kakvim me je zamislila, kakvim me sanja. Kaže da me ne sanja, ali me sanja, ludica. Svejedno, podsetiću je danas na mene. Iako mu kolena klecaju, a grlo presušilo. Iako mu se ruke tresu od straha – ne želi, ne sme da je izgubi. Bio je odlučan.

Ah, taj semafor! Crveno traje godinama. Muči ih. Jedno prekoputa drugog.

Ne znaju se. Ali se prepoznaju.

Zeleno! Kreću. Mimoilaze se. Prolaze.

I vreme prolazi…

Jedan stari San. Jedna ostarela Java.

Jedan uplašeni, buljavi gospodin.

I jedna uplašena, stidljiva dama.

I da, pada kiša. I da, vetrovi duvaju.

I da, nisu sigurni hoće li se on/a pojaviti.

I ne, ovu priliku neće propustiti.

Uzimaju kišobrane, i izlaze iz svojih stanova…

Autor: Zvončica

Foto: deviantart.com, favim.com