25 apr Milica Milenković: Crna ovca na kvadrat

Milica Milenković je mlada pesnikinja iz Svrljiga, čije je dvadesete godine obeležio jedan roman, tri zbirke poezije i ozbiljan književno kritički rad. Živi i stvara u Svrljigu, inspirisana tradicijom. Moć priznaje isključivo poeziji – jer je neuhvatljiva. Otkrivamo vam kako to izgleda biti pesnikinja u 21. veku i zašto je  Milica crna ovca na kvadrat.

Kada si shvatila da ćeš olovkom i stihom da gaziš kroz ovaj svet?

Imam utisak da to još uvek nisam shvatila. Da to tek sada shvatam. Verujem da je za jednu takvu (samo)spoznaju potrebno zrelosti, ako ne druge, a ono književne. I mislim da to zrenje sada, tek nakon nekoliko objavljenih knjiga, fakultetskog obrazovanja, pozamašnog čitalačkog iskustva, kolegijalnosti sa drugim književnicima, dolazi do one tačke kada mogu da kažem da svest o sopstvenom izrazu, trudu i radu jeste ono što me vodi kroz život.

Tvoja poezija je obilje tradicionalnih motiva, porodičnog bogatstva, kulturnog nasleđa – kako se to motivsko šarenilo sklapa na tvom papiru? Ima li mesta za takvu poeziju na savremenoj književnoj sceni?

Na savremenoj književnoj sceni ima mesta za pravu poeziju. Da li je ona inspirisana tradicijom ili savremenim motivima, nije od presudnog značaja. Važno je da je sklop pesme takav da govori univerzalnim jezikom. U tome je moć poezije. Pravoj poeziji ništa nije strano. Naše starije kolege-pesnici upravo su čitave svoje prepoznatljive opuse gradili u tradicionalnim tematskim okvirima. Verujem da nikada ne može izgubiti na popularnosti ono što je upisano u naš narodni DNK. Verovatno je to razlog što je prethodnih godina moja poezija vrednovana prvim nagradama. Iskreno, niko od starijih kolega, pa i mladih pesnika, ne ostaje ravnodušan kada u mom kreativnom radu pronađe taj paradoks – „stare“ teme ispisane rukom „mladog“ pesnika od koga se, u najmanju ruku, očekuje nekakav prevrat u poeziji, ili bar krik… Taj krik je kod mene izmešten pre svega u pesničku molitvu koja je skriveni kod, na primer, mog ciklusa o obrednim hlebovima u zbirci Manje od dlana, ili pak, pesme Treće krilo, Ostrog, poeme O otkrovenju i pobuni, ciklusa Zidanje, sonetnog venca Vojsilovo otkrovenje itd. Glavni subjekat moje poezije je žena, tačnije majka, a to je dovoljno da se motivsko šarenilo uklopi u celinu – da na kraju dosta toga bude skriveno među redovima, a da u stihovima ostanu sjajne jezičke konstrukcije našeg svetog trojstva: tradicije, kulture i porodice.

Dobitnica si nagrada mnogobrojnih pesničkih festivala u regionu. Kako nagrade utiču na tvoje stvaranje? Da li ga podstiču ili usporavaju?

Kao i sve ostalo što se kompenzuje u mojoj ličnosti, i nagrade utiču na mene na oba pomenuta načina. Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu bila je presedan u mom pisanju poezije, jer su pobedu odnele moje prve pesme (desetak „skrpljenih“), onda se sećam te godine kada sam spremala taj rukopis, pisala i pisala, gotovo sileći sebe da sve bude na vreme gotovo. I bilo je. No odmah je, za te iste pesme, došla i nagrada Festivala kulture mladih Srbije i ponovno pisanje nove zbirke pesama… Ali kada je došlo do kamufliranog objavljivanja zbirke Via Militaris, Via Dolorosa (ova knjiga zvanično postoji, ali materijalno ne – ukoliko ne računamo tiraž od deset primeraka), to je bio jedan od poražavajućih događaja s obzirom na to da sam ostala bez svog dela zbog direktora Festivala kome je očigledno novac namenjen za štampanje knjige bio potrebniji za neke privatne troškove… Ovo je utoliko bilo otrežnjenje, jer sam napokon uspela da vidim i drugu stranu kulture u Srbiji, koja nažalost, nije druga – već je, ovde na istoku, prva i najbolja hraniteljica nekulturnih i neobrazovanih ljudi. Moje ponovno novo rađanje, u pesničkom smislu, dolazi sa Ratkovićevim večerima poezije… Ono što sam nekada smatrala pravim podstrekom, kada ovako sumiram iskustva, značilo je i česte zastoje u mom pisanju. Na kraju se u mojim stihovima vidi koliko je poezija zbog svega toga platila glavom.

Imala si priliku da se upoznaš sa velikim brojem pesnika i pesnikinja koji su na pragu afirmacije. Kakvi se to ljudi hvataju pesničkog pera u 21. veku?

Pročitajte Meko tkivo (priredio Srđan Gagić) i videćete. Izuzetno talentovani, načitani, hrabri mladi ljudi. Oni koji znaju da svet nije utihnuo sa trenutnim zastojem kulturne stvarnosti Srbije. Oni koji se umrežavaju i van virtuelnog sveta i to sa čvrstom verom u moć jezika poezije. Oni koji govore tim jezikom u posebnim prilikama, sami pred ogledalom ili u društvu. Prepoznatljivi su: uzvišeni u svom izrazu i svakovrsnom delanju. Ako ih sretnete, ne očekujte olovku i beležnicu i stihove na kafanskim salvetama, hvalospevove i nadigravanja na književnim večerima; nećete ih prepoznati ni po odelu, ni po izgledu; oni su isti kao i svi ostali „obični“ ljudi, razlikuju se samo srcem spremnim da od ruke načini iglicu poetskog kardiografa.

U svojim ranim dvadesetim objavila si roman „Homunculi“. Kako se piše roman kad imaš dvadeset godina? Da li sa našim godinama rastu i naše rečenice? Da li bi danas nešto promenila – rečenicu, poglavlje?

Roman je napisan u gimnazijskim danima u Svrljigu. Njegovo nastajanje trajalo je tokom treće i četvrte godine u gimnaziji. Ostalo je zabeleženo kako je Branko Miljković rekao da je pesme počeo da piše iz straha. I roman se u tim ranim godinama započinje iz straha… I Aska je plesala iz straha. Danas znam da se velika dela, ona dela za koja kasnije sebe nikada nećemo smatrati dovoljno spremnim, započinju iz straha, tog okidača koji je u stvari pokretač – jedna pretnja kojoj umemo, mi umetnici, da doakamo, jer znamo da je naš dosluh sa Tvorcem jači od prolaznosti. Sećam se da smo negde u vreme nastajanja mog romana, na času francuskog jezika učili kako je Fransoaz Sagan svoj prvi roman napisala sa osamnaest godina… U trenucima potpune svesti o delu koje nastaje, želela sam da budem srpska Fransoaz Sagan, ili naš Nušić koji je poslanika napisao sa devetnaest godina. Dakle, piše se rukom koja prvo zadrhti shvatajući svoju nemoć, a onda se doseti da ipak ima slamku spasa – talenat. Potom ta ruka kreativno dela, pobeđuje i nastavlja putem vere i prirodne ambicije. Roman govori o socijalnoj stvarnosti Srbije od pre pola decenije, o mladim ljudima koji žive udes svoga naroda, izbeglicama, marginalizovanima. Istorijski događaj je konačno otcepljenje Kosova, dan molebana za Kosovo 2008. (koji se završio krađama u Beogradu), a metafizički deo se tiče pitanja o vaskrsenju, našim narodnim verovanjima, hrišćanstvu i psihologiji. Zbog toga što je sve to dobilo svoje mesto u knjizi, danas ništa ne bih menjala. Možda bih naslov, jer stalno moram da podsećam ljude na to ko beše Geteov Homunkulus – čovečuljak iz epruvete. Iako rođeni po zakonima prirode, i mi smo na kraju samo mali ljudi izašli iz socijalno-nacionalne epruvete. Duhovno smo se smanjili i to odmah korespondira sa mojom drugom knjigom Manje od dlana. Sa mojim godinama rečenice se nisu širile, već sužavale, i postajale stihovi.

Koje knjige određuju Milicu? Koje knjige Milica tek želi da pročita?

Da počnem od detinjstva: Puškinova Bajka o ribaru i ribici i Kako deca mogu spasiti zemlju grupe američkih autora. U prvoj me je oduvek fasciniralo kako Puškin poučava iz primera požrtvovanog dede, isfrustrirane babe i tolerantne ribice. Taj kulminativni trenutak kada se dovodi u pitanje sloboda ribice. Gotovo da Puškinu nisu ni bili potrebni poslednji stihovi. Za mene se ta bajka završava kad ribica „reč ne reče, okrenu se i uteče…“ Kako deca mogu spasiti zemlju je mislim prva knjiga koja je devedesetih stigla među nas decu-mlade gorane Srbije. Dobila sam je kao nagradu za crtež u Beogradu 1996. godine. Tada sam naučila da se vrednost umetničkih dela nagrađuje, da se iz knjiga može mnogo toga naučiti: gde bacati smeće, kako uštedeti vodu, kako napraviti reciklirani papir, kako napraviti kuću za ptice… kako svojim rukama spasiti zemlju. Prva prava prozna knjiga u kojoj sam uživala je lektira sa raspusta Robinzon Kruso – avanturista koji ostaje sam na pustom ostrvu pa pokušava da socijalizuje i ostrvo i sebe. Na kraju biva nagrađen prijateljstvom i povratkom kući. Tako je u meni zauvek ostalo nečega od ribara koji uporno lovi na moru, od ribice koja ispunjava želje kad god i kome god, a u stvari igra se svojom slobodom, od deteta moćnog heroja zemlje, od Robinzona avanturiste, cara svoje sopstvene samoće, nagrađenim najvećom nagradom – prijateljstvom. U literarnom smislu jak uticaj na pisanje nekih pasaža mog romana imale su knjige Anđeoski pubis Manuela Puiga i Sto godina samoće Garsije Markesa. Zbirku Manje od dlana gradila sam proučavajući knjigu Mitologija, magija i običaji Sretena Petrovića. Sonetni venac sam napisala bdenjem nad Svrljiškim odlomcima Jevanđelja (priredio Nikola Rodić) i Njegoševom Lučom mikrokozmom… Od posebnih knjiga dodala bih Bibliju kojoj se često vraćam, Alhemičara Paula Koelja, naše narodne lirske i epske pesme, i skorašnji naslov koji me ostavio bez daha – Moj život najpoznatijeg nemačkog književnog kritičara Marsela Rajha Ranickog. S obzirom na to da se već godinama bavim književnom kritikom i uređivanjem časopisa za književnost Bdenje, te samim tim čitam tekuću literaturu, želim da pročitam buduće knjige, one koje su tek u nastajanju. Ima nečeg isuviše privlačnog za mene u tom nekom preegzistencijalnom stanju svih tih knjiga koje naslućujem i očekujem.

Šta sledi nakon jednog objavljenog romana i dve objavljene zbirke pesama? Da li pesnici imaju pravo na plan?

U pripremi je moja knjiga sabranih književnih kritika. Nadam se objavljivanju Vojsilovog otkrovenja i to je jedini pesnički plan koji smem da imam (pošto je zbirka napisana). Pesnici, u stvari, nemaju prava na plan, jer je poezija neuhvatljiva i dolazi samo onda kada On(a) smatra da je pravo vreme.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što sam u književni svet ušla poput Aske, književnim plesom pred čeljustima jednog straha. A Aska je bila crna ovca svoga stada. Zato što pokušavam da „obojim“ što više belih ovaca, radujem se svakoj crnoj ovci… Zato što pričam belim ovcama jezikom koji ne razumeju. Na kraju zato što ponekad pomislim da sam se ipak uklopila u moje stado, a ono ispadnem crna ovca na kvadrat…

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Fotografije: Milica Milenković