Meni od tad nije svanulo, Marina.

4. decembar 2018.
 Novembra, nekog, neke godine srešćemo se slučajno na ulici u našem gradu. Nismo dugu prolazili tu, ni ti, a ni ja. Prošlo je 10-ak godina ako se ne varam? Neka više kažeš? Možda je, ne znam.
Hajde da sednemo, Marina – reći ću ti. Kako si, šta radiš, upitaćeš me. I onda ćemo pričati, dugo. Dok budemo razgovarali ja ću ti pričati o svom novinarskom poslu, ti meni o tvojim premijerama, crvenim tepisima i ostalim raskošima koje uživaš.
Dok mi pričaš, gledaću u tebe. Kao da te prvi put vidim, i mislim da ću se ponovo zaljubiti. U tvoj mladež iznad usana. U tvoj osmeh. U tvoju kosu. U tebe Marina. Dotaćićemo se teme ljubavi, reći ću ti da imam neku, reći ćeš mi da imam nekog iako već odavno znam, jer svi već pišu nedeljama unazad o tvom venčanju za par meseci.
Reći ću ti da i mene čeka neka kovrdžava crnka kod kuće, a slagaću. U stvari možda i neću, zaista će me čekati. Doduše, na slici. U spavaćoj sobi, na noćnom stočiću, tvoja slika u koju pogledam svaki put pred spavanje, a pored nje slika Pariza u koji sam oduvek maštao da te odvedem.
Ono što ti neću reći da i dalje pišem o tebi. Jer će mi to tada izgledati jadno. Prećutaću ti i da još uvek pamtim tvoj ukus usana u decembru, junu ili februaru. Zadržaću za sebe, da i dalje čekam da mi odgovoriš na pitanje od pre 10 godina?
Zašto je moralo tako da bude? Pitaću te, možda iz radoznalosti, a možda iz očajničke nade, da li je moglo drugačije. Zašto smo stali na pola puta?
Dok razgovaramo nećemo ni primetiti da polako pada noć, jer u novembru brzo pada mrak. Reći ćeš mi da moraš kući, jer će taj neko da se brine što te nema. Poljubićeš me tupo, u obraz. Kao kad ljubiš nekog prijatelja koga nisi videla dugo. Osetiću da ne osećaš. Osetiću da se ne sećaš. I dobiću odgovor na pitanje od pre 10 godina.
“Ja sam to i zaboravila, zaboravi i ti. Život ide dalje.”
I otići ćeš negde u noć. Neku novembarsku noć. A ja ću ostati još malo tu, da zapalim poslednju cigaretu dok se smrzavam u ovoj novembarskoj noći. Što od hladnoće, što od tvog odgovora. I ne primetivši da si već odavno zamakla u novembarsku tminu pitaću te : “Kako bre, Marina?”
Okrenuću se oko sebe posle nekog vremena i videću da na ulici nikog nema, i da su klupice odavno prazne. Srešćemo se ponovo za par godina, reći ćeš mi da se i ne sećaš ove noći, a meni od tad nije svanulo, Marina.

Autor: Nemanja Tonić