22 dec MASKE

Jovan Andrić  je posmatrao slaboosvetljeni zid u svojoj spavaćoj sobi. Pažnju su mu zaokupile maske okačene na hladnoj plavoj površini. Kolekcionarska strast iz prošlosti polako je počela da nailazi na svoje tumačenje.

Da! Posmatrao ih je i shvatao da one simbolišu period skrivanja – mučno vreme kada on nije priznavao svoj identitet i kada je sakrivao svaku slabost i emociju.

Životno ustrojstvo ili Jokčeva borbenost doveli su do toga da maska bude skinuta i nametnuli pitanje u svesti posmatrača – Da li ovi viseći podsetnici osim dekorativne poseduju još neku namenu?

Posmatrao je ta čudna, izobličena lica i gubio se u praznini njihovih očiju i naprasno je počeo da im dodeljuje imena i priče svojih dragih ljudi.

Svetlana Popović (ritualna afrička maska)

Pokušavala je da umiri pulsiranje tela i suze koje su sve više ispunjavale površinu očiju. Miroslav je ležao pored nje. Čitava situacija je poput onih opisanih u modernim serijama i ženskim časopisima. Bila je mlada, lepa, čulna i željna, a on debeli muški balvan bez snage i nezainteresovan. Konačno su imali seks nakon tri puna mesec otuđenosti i distance. Dok je dodirivao njeno telo nije osećala ništa. Svako postojanje strasti je ukinuto, a njeno samopouzdanje bilo je na minimumu. Nakon obavljenog posla (jer ova radnja se nikako drugačije nije ni mogla nazvati) razmišljala je o Velimiru. Videće ga već sutra, a on će joj priuštiti sve ono što Miroslav nije mogao – uživanje, pažnju i potvrdu.

Svetlana je živela dvostruki život. Za sve ona je bila zauzeta devojka, već sedam godina u srećnoj vezi, a sa druge strane šest godina je održavala aferu. Velimir je bio njena tajanstvena infuzija;  neko za smirenje seksualnih apetita, bar to je bila priča plasirana njemu, ali istina je bila da ga voli. Malo je reći da je Ceca proživljavala svojevrsni fijasko emotivnog statusa, ali njen osmeh i držanje uvek su prikazivali samopouzdanu i srećnu ženu.

*

Nakon jednog izlaska Svetlana je čvrsto zgrabila ruku svog prijatelja Jovana i po milioniti put mu ispovedila svoju muku. U tom trenutku dopustila bi da suze isteknu i da se telo trese, ali pošto je samo želela da se jada, savet nikada nije slušala, a vrlo često ni želela, vraćala je svoju masku na lice i koračala po pozornici svog ustaljenog rituala.

Miroslav je čovek sa kojim živi i za koga će se udati, a Velimira će uskoro preboleti – ubeđivala je sebe, znajući da iza tog nauma nije stajala sreća već čvrstina i komfor uloge koju je aktivno i uvežbano živela.

Ivan Srećković (grčka – teatarska maska)

Vrlo često se vraćao u to vreme kada je sa nestrpljenjem noću ulazio u auto i odlazio u drugi grad kako bi se video sa Bojanom.  To je bio prvi put da mu se neko suštinski dopao i da je želeo sve, bez zadrške. U njemu je pored iščekivanja sledećeg susreta vladao strah od samog sebe i onoga što je, ali duboko je bio uveren (mada to sebi nije mogao da objasni) da je ovo ono pravo, ono vredno, ono njihovo.

Sve je bila varka i udes slučaja. Saznao je da Bojan nije Bojan. Osoba koju je voleo i kojoj se predao svakom svojom mišlju, zapravo, nije postojala. Njegovo pravo ime bilo je  Đorđe, a osim imena istina nikada nije isplivala na površinu. Ostala je samo uspomena na laž koja je trajala godinu i po dana.

Prašina se slegla, a Ivan je uvek osećao vrh igle u grudima kada bi pomislio na čoveka koji je u njegov svet uneo nov –  lažan identitet.  Naivnost je sebi oprostio, ali uvek je u njemu bilo ono svima znano –Zašto?

Đorđe je pozvao Ivana nakon nekog vremena. Bio je to njihov prvi susret na dnevnom svetlu, a tada je Ivo uočio ono što ranije nije – fleku na desnoj zenici svog sagovornika. Razgovarali su, ali Ivan nije mogao da shvati da li priča sa Bojanom ili je to novi, a ipak isti čovek u njegovom životu – Đorđe…

Očna anomalija je dala odgovor! Nosila je obeležje nečeg  tajnovitog, demonskog; u isto vreme privlačnog i odbojnog. Ivan nije želeo nastavak, samo beg. Svaka nova reč mogla je biti nova laž, a svaki smisao bio je ukinut posle prave istine; nakon pravog identiteta, ako je on ikada i postojao… Sve je bila gluma, komedijantskog spleta, sa tragičnim ishodom za Ivanov unutrašnji spokoj i poimanje sopstva.

*

Jovan je gledao u oči svog sagovornika dok mu je ovaj sa hladnom distancom ispovedao svoju prošlost. Razmišljao je nakon tih priča o Ivanovim susretima sa Bojanom pod okriljem noći. Tama je skrivala oči glavnih aktera, a istina je sve vreme bila neprepoznatljiva.

Jokac se plašio da maska na Ivanovom licu ne sraste i povređenost zauvek opstane u njemu, ali svetlo iz plavih očiju pod krinkom bilo je prejako da bi se suština skrila, a strah opstao.

Sunčica Milanović (venecijanska – karnevalska maska)

Negovala je kult savršenstva – uvek doterana, našminkana i po poslednjoj modi uparađena – nije sebi dozvoljavala običnost. Njena pojava oduvek je sa sobom nosila skladnost, odmerenost, ali i misteriju. Ljudi su voleli da budu u njenom društvu, jer je podrazumevalo prijatnost fizičkog sklada i lepote. Pored toga u njenom nastupu osećalo se ono privlačno odsustvo dubine. Svi su želeli da proniknu u to šta se nalazi ispod dekorisanog čeličnog oklopa, ali mnogi su odustali od tog nauma. Jedan od njih bio je Uroš. Nakon tri godine skladne veze ju je prevario, a zatim i napustio.

Sunčica je uvek sebe davala na kašičicu, sa jasno izraženim stavom da je onaj koje sa njom privilegovan. Ljubomorno je čuvala suštinski deo sebe i uspostavljala distancu, ali ono što je usledilo nije očekivala – iz aure njene vladavine nestao je podanik. Osećala je nemoć i povređenost,  ali osmeh nije skidala sa lica, jer svaka manifestacija unutrašnjeg nemira suštinski bi narušila ono što je čitav život gradila – savršenu sliku sebe za ljude koji su joj daleki i bliski.

*

Jokac se divio prijateljičinoj čvrstini i njenom elegantnom i odmerenom nastupu. Dok su ispijali kafu gutljaj po gutljaj Sunčica je spuštala oklop postepeno, ali nikada do kraja. Ostala je dosledna optimizmu i poletnosti u ophođenju, ali u dubini kako je kasnije Jovanu priznala krio se  bol na odloženo plaćanje.

Nemanja Milošević (kineska – operska maska)

Bio je uzoran sin autoritarne majke, udobno smešten u porodičnoj zadruzi. Nedavno je napunio trideset, a iza sebe je imao četiri simbiotske veze i najmanje deset onih za prelazni period.

 U samoći Nemanja se nije baš dobro snalazio, jer vrlo retko je imao sebe i tražio je novi značaj, novu svrhu, novu osobu da joj bude tu, da mu proizvede smisao.

Želeo je izvan svega da ostane moralan i ispravan (šta god to značilo), ali koncept življenja mu se poremetio nakon prijateljstva sa Violetom preraslog u malu ljubavnu aferu. Otrgao se kontroli i dozvolio je sebi, ili je bolje reći dogodilo mu se ono čega se klonio – bio je sa  tuđom devojkom. Brzo se istrgao fizički iz celokupne situacije, ali ostala je ona duhovna tegoba. Od ovog „prestupa“, počele su da mu se događaju stvari koje su nalikovale na življenje, ali borio se protiv njih. Sve više je radio, svakog ponedeljka, srede i petka trčao, sve više vremena provodio sa prijateljima koje je zaboravljao kada bi ulazio u veze, ali nekim čudom ostajali su tu za njega uprkos svemu.

Nekakav proces se odigravao u Nemanji. Neki čudni ljudi, osećaji i postupci okupirali su njegove misli, ozbiljno preteći da naruše njegovu istost, istrajnost i ispravnost. Kada bi posegao za alkoholom osećao se neopisivo sam i u dosadi tražio sagovornika, ali nikada reči nisu donosile razrešenje…

*

Jovan je voleo razgovore sa svojim bratom Nemanjom, jer on mu je bio donedavno neko ko ga treznio i vraćao u realnost. Njihovi susreti bili su sve ređi, a ukoliko ih je i bilo prolazili su u ćutanju ili u osudi Jokčevog ponašanja. Nemke je napadao sve što je izlazilo iz okvira predviđenog i planiranog. Utapkao se u poziciji ćutologa i sudije. Vešto se držao svojih načela, a sve oko njega i u njemu se menjalo… Bilo je pitanje dana da li će pući ili dopustiti sebi da se pronađe sam u sebi i samo za sebe, bez skrivanja i potrage za nekim drugim.

***

Svi su znali za zid maski u porodičnom domu Andrića, ali niko nije znao istinu koja se krila iza kolekcionarskog poriva njihovog vlasnika.

Jovan je još jednom usmerio pažnju na svoje viseće ukrase, a onda pogled zadržao na centralnoj maski, čije značenje ni poreklo nije znao. Srebrne pločice ispunjavale su njenu površinu, a iscrtane crvene usne istovremeno su ukazivale na bol i radost. Gledao je kroz dva misteriozna procepa, ali iza keramike nije bilo očiju koje su nosile istinu. U traganju, negde iza, prepoznao je sebe.

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: favim.com