15 avg M.N.: „Nasmej se i budi trenutak nekome.“

Mladi anonimni autor, u senci inicijala M.N., već nekoliko godina objavljuje svoje stihove na društvenim mrežama i u vidu pisama, koje ostavlja na različitim lokacijama. Piše o ljubavi, prolaznosti, životu i sreći i svakodnevno izmamljuje osmehe hiljadama ljudi. Imali smo tu čast da malo popričamo s njim i saznamo šta ili ko je zadužen za njegov osmeh.

Ko si ti kad se udaljiš od pisaće mašine?

Tih čovek. Radoznalo dete. Ludak opsednut postojanjem. Da li koristim svoje postojanje na pravi način? Da li svojim postojanjem i bilo šta što radim pomažem nekome na neki način? Da li je vredno uspomena sve što sam do sada uradio? Koliko sam toga postignuo? Da li sam prema nekome u prošlosti bio nekorektan? Da li to mogu danas da ispravim? Gde ću biti u životu? Da li ću se dovoljno snaći u njemu? Kako da odaberem koga voleti? Da li ću odabrati dobre ljude da budu deo mog postojanja? Dakle, tih čovek. Zabrinut, ali tih čovek.

A ko si kad spustiš prste na nju?

I dalje, pre svega, čovek. Ali sam i ptica. Okean. Nežan i surov. Sav živi i neživi svet. Stvarno i nestvarno. Mit.
Živim živote koje nikada nisam imao prilike da živim i koje nikada neću moći. Volim sve žene sveta. Putujem svuda i sa svima. Imam dobre prijatelje. Nemam ništa što vrana može da iskljuca, a lopovi odnesu. Imam svoj život, onakav kakav bi trebalo da bude. Nemam nikakve račune da plaćam. Samo vazduhu. Nebo mi je dom, ovo sazvežđe u kome je moje postojanje blisko nepostojanju. Srećan sam.

 A inače, šta ti radiš?

Inače, falim sebi. Danas veoma malo jedni druge poznajemo, ali teško je kada ne poznaješ sebe. Kada gledaš druge i pokušavaš od njih da učiš. U redu je kada se rodiš pa do neke godine učiti neke stvari od ljudi oko sebe, ali u jednom trenutku treba prestati ličiti na druge i početi ličiti na sebe. To je jedino moguće kroz samospoznaju. Trudim se do spoznam svet oko sebe i u sebi. Nekim stvarima ne treba tražiti razlog zašto je to tako, ne želim da razumem zašto reka teče i vetar prija, samo sam srećan što to rade. Doduše, ni ljude ne pokušavam da shvatim. Oni nemaju smisla. Ali ne kao ljubav što nema smisla već su ljudi sušta suprotnost prirode i njih ostavljam na miru, ne prilazim svakome i svako ne prilazi meni. Po preporuci se upoznajem sa drugim ljudima. Bez obzira na sve, ne znam kako bih mogao živeti bez njih.

Kako rastu tvoje reči?

Kao dobro vino, vremenom. To se ipak razlikuje od osobe do osobe. Ja mogu da kažem da se reči menjaju, shvatanje njih kroz život. Neke reči koje si pročitao ili zapisao pre mnogo vremena danas shvatiš na sasvim drugačiji način. Ili ako ih sada ne razumeš, razumećeš ih kada za to bude postojao razlog. Reči su tu da nas povežu mada neretko i ćutanje radi isto što i reči samo možda na neki dublji način, ako si sa pravim osobama, nije bitno komunikacija već bivstvovanje.

Koje reči ne bi trebalo da postoje?

Ne bi trebalo da postoje reči kojima povređujemo jedni druge, svesno ili nesvesno. Međutim, to se može gledati sa druge strane, možda je dobro što postoji dosta reči, što nam je na raspolaganju da biramo sami šta želimo i kako želimo da se predstavimo. Mi biramo. A kako ćemo odabrati i šta zavisi od toga koliko smo upoznali sebe. Sve samoće sveta vrede upoznavanja sebe. I od izuzetnog značaja je umeti razlikovati samoću od usamljenosti.

“Volim te” se ne govori. “Volim te” se zagrli. Čvrsto.Da li danas ljudi umeju čvrsto da grle?

Ukratko, umeju. Duža verzija, ne umeju svi jer da svi umeju čvrsto da grle to pitanje ne bi postojalo. To je kao ono „bez zla ne bismo znali da dobro uopšte postoji“. Neke stvari jedno bez drugog ne umeju, u prirodi vasione je tako zapisano i ne treba tražiti smisao već težiti dobrom i dobro će doći. Ne postoji loš dan koji može dobrog čoveka slomiti, a neki zapisi su rekli da će i demoni bežati kada dobar čovek ode u rat.

Gde stanuje ljubav?

Ljubav stanuje na mestu na kome najmanje očekuješ. Većina misli da je ljubav poklon, vatromet, velike stvari, ali greše. Ljubav stanuje u svakodnevnim stvarima i loše je to što je često ne primećujemo jer je svakodnevna pa se podrazumeva, ali čim nestane, osetimo i tugujemo za njom. Ljubav je u načinu obraćanja prema nekome. „Obuci se toplo, hladno je.“, „Dobro jutro radosti moja!“, „Namaži se kremom da ne izgoriš.“, „ Želiš da ti spremim nešto da jedeš?“, „Evo kafice!“, „Javi mi se kada stigneš kući.“, „Evo me, u tvojoj sam ulici!“, Dobar dan komšija!“, „Laku noć.“. Mogao bih do sutra ovako ali poenta je jasna.
Ljubav je zaista svuda oko nas, samo se treba zamisliti dok ne bude prekasno.

Kako se zaustavlja trenutak?

Nasmeješ se, zagrliš nekoga, kažeš im da ih voliš, čuvaš ih i svaki dan će biti trenutak radosti. Biće drugačiji svaki put, jedinstven svaki put, radost će ostati ista, a srce će biti samo veće. Trenutak zaustavljam pisanjem o tom trenutku, fotografisanjem nekog prizora, ispijanjem piva na livadi i razmišljanjem o životu i njegovom prolasku i koliko je sve što se dešava jedna prelepa stvar. Predivno je biti živ i biti i glup i naučiti i biti bolji. Nasmej se i budi trenutak nekome.

Sa kakvim ljudima se prepoznaješ?

Decom najviše. Njihovom naivnom iskrenošću. Deca su najveći ljudi koji će postojati, posle bivaš sve manje čovek, zato je važno ostati dete. Duboko u sebi ali treba ostati dete. Prepoznajem se i sa stidljivcima. Nenametljivim ljudima. Osobama koje hodaju kao da lebde. Onima koje ne vidiš istog trenutka već samo ako dvaput pogledaš, a treba dobro da pogledaš da bi ih video, jer se kriju, a kriju se jer mnogi ne vole noć i mrak, plaše se šta će videti u njemu ni ne znajući da ako upoznaš sebe da ti nijedna noć neće biti mračna zbog svetlosti u tebi.

Koristim ovu priliku da ti se zahvalim što si me naučio da pravim razliku između “nedostaješ mi” i “fališ mi”. Kad “fališ mi” ne boli?

Zaista nema na čemu, drago mi je da sam imao tu priliku da ti pomognem, i meni je trebalo oko 24 godine da razumem tu, ali i mnoge druge razlike u životu.
„Fališ mi.“ ne boli jedino kada ga zameni „Hvala ti što si deo mog postojanja.“

Zašto je M.N. crna ovca?

Zato što je on vodolija u horoskopu i reći će ti da on nije crna ovca već jedno sasvim normalno dete u čoveku koje najviše voli i ceni spokoj u sebi i da ne želi ništa više.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Nemanja Maraš, M.N.