17 jun LUTRIJA

Moja duša je bila ushićena.

Po prvi put, od onog famoznog sagrešenja bila je uključena u lutriju.

Dobiće telo!

Za celu našu grupu, to je bio uzbudljiv, ali i veoma stresan momenat. Šta ako ne bude imala sreće? Tokom vekova, tela su se menjala, ali je odnos duše prema njemu ostajao manje-više isti. Početna ushićenost, ekstaza, brzo bi splasnula pred ograničenjima fizičkog tela. Još gore, mlade duše bi lako poklekle pred nečim što se nazivalo „fiziološki ciklus tela“ i nemogućnošću da adekvatno i u punoj meri, svesno upravljaju svojim telom. Druge su, pak, prepuštale telu da vodi, zaboravljajući, često sasvim namerno, na zakon harmonije.

Ushićenost naše grupe bila je gotovo zarazna. Retko se dešavalo da baš toliko vremena prođe pre nego što se nekoj duši odobri lutrija. Stoga, naša radost je bila razumljiva. Jednako koliko i radoznalost ostalih, koji su, sa jednakim žarom, iščekivali naš rezultat.

– Zadovoljiću se bilo kakvim telom – mrmljala je moja duša. – Nisam pomislila da će mi to pasti na pamet, a kamoli da ću to još naglas izreći, ali zadovoljiću se kakvim god telom.

Dodirnuh je dahom ohrabrenja jer osetih kako ushićenost podrhtava pred nervozom.

– Ne valja, ne valja da duša bude ovoliko dugo odvojena od tela. To je surova kazna.

Ovo je bila sušta istina i razlog zbog koga je crv sumnje, negde u potaji i daleko od veza sa drugima, grickao moju ushićenost.

Toliko je ciklusa prošlo. Kakvo god telo da joj dopadne, teško da će u dovoljnoj meri moći da se usaglasi sa njim. Što je čini podložnom uticaju tela.

Od početka vremena, univerzum se delio na energiju i materiju. Tu potrebu za deljenjem, moram priznati, i nismo baš razumeli. Jer mi smo znali da je to dvoje suštinski neraskidivo, da ne može jedno bez drugog, i da mora biti u ravnoteži, poput duše i tela. I kako je materija samo otelotvorenje energije, tako je telo samo zgusnuta forma duše.

Nasuprot nekoj opšteprihvaćenoj težnji, duša nije dostizala prosvetljenje zanemarujući svoju telesnu formu, ali zato jeste znatno gubila na energiji preterano se prepuštajući telu. Što, opet, nije imalo nikakve veze sa kaznom koju je moja duša zaradila.

Sve je nekako bilo čudno isprepletano i međuzavisno. Raskidanje te međuzavisnosti imalo bi posledice kakve je teško zamisliti. Kao što je teško zamisliti patnju jedne duše kojoj je uskraćena njena fizička forma.

Svetlost se pojačala označavajući početak lutrije.

Nov talas uzbuđenja razli se među prisutnima.

Da imam oči, sklopila bih ih u ovakvom trenutku!

Duše moje grupe se zbiše, iščekujući. Naš red se približavao i činilo se da možda i imamo šanse.

Ciknula je.

Najzad imamo telo!

I to kakvo!

Cela grupa je odahnula i nov talas uzbuđenja nas sve zapljusnu.

Kazna je, očigledno, istekla.

Mira Satarić

(Priča „Lutrija“ odabrana je u prvih pedeset priča na konkursu „Priče o telu.“)