03 okt LOPOV

Majka je napravila kolače, ali je zaboravila da kupi sok. Nikada nisam volio njene slatkiše bez pića, koje bi sve to pošteno opralo niz moje malo lopovsko grlo. Da, volio sam da kradem. Pa šta? Poslala me je u prodavnicu ispod našeg stana. Sve izbjeglice su tu pazarile. Malo, zamračeno mjesto, sa jedva ispunjenim policama, ratno ništavilo. Kada je bilo toplo gazda se volio sunčati napolju, a unutra bi pojačao narodnjake i tako glumio silu. Ušao sam zadihan i tražio sok od narandže, on se nasmiješio i okrenuo leđa. U tom trenutku sam uzeo omiljenu žvaku i žele zeku, koje sam drpio u džep. Krao sam i sladolede, čokolade, sve što se moglo neopaženo uvući u džep.

– Stani, vadi to iz gaća, zalajao je. Pogledao me je i spustio flašu na sto. Još mu nisam platio sok i pomišljao sam da ga strgnem i izletim napolje. Ostao sam ukopan. Noge su mi se zacementirale. Đavo je uhvaćen. Šta sad, praviti se lud i ignorisati barabu, baciti mu pare i otići sa litrom narandže. Ne. Stajao je tačno ispred mene, nisam uopšte primijetio da je obišao pult i našao mi se za vratom, veliki debeli bik. U svojim kasnim tridesetima.

-Nemam ništa u gaćama, odgovorio sam kao preklan. Nije me čuo, udubio mi se u lice, iskolačio se i podrignuo. Smrdio je na pivo i sardine. Uhvatio me je ispod pazuha i prodrmao. Kao kada tresete zgaženu mačku, da provjerite je li možda živa.

– Strpao si to lopovski. Hajde, vadi to, da ne ponavljam.

– Nemam ništa u gaćama, izgovorio sam ovaj put dosta hrabrije i glasnije. Možete provjeriti. Nisam imao pojma zašto sam rekao to što sam rekao. Samo mi je falilo da me on provjerava.

– Sad ćemo da vidimo šta si tačno uzeo. Spustio se na visinu mojeg struka i gurnuo mi ruku u pantalone. Zadržao se više nego što je bilo potrebno. Stajao sam kao uboga statua, trzao se na momente, najviše zbog njegovih hladnih ruku, koje su sada već polako plazile po mojim butinama. Dlakave debele zmijurine su radile svoj posao. A meni se pripišalo od straha. Ta ljetna igra kao da je oduvijek trajala. Neko bi nešto ukrao, slučajno ili namjerno, a on bi ga pretresao, djeci nije smetalo toliko, koliko su jedva čekala da se vrate svojim vratolomijama. Ja se nisam imao čemu vraćati. Zaboravio sam na kolače, na sok, htio sam ostati jer sam želio da znam kako će se po njegovom scenariju sve završiti.

Napolju kao da nije bilo živog svijeta. Svi su pomrli u svojim užeglim stanovima, čekajući kišu koja se spremala. Gazda me je sada držao čvrsto. Jednom rukom me je stegnuo oko vrata, a drugom oko noge. Buljio je u mene kao da gleda neko nebesko stvorenje, koje se ne protivi duguljastim prstima, dok se smjenjuju na veoma osjetljivim dijelovima njegovog mršavog tijela.

– Kako si bijel. Bijeli mali lopov. Kiptio je, sada već zajapuren, zagolicao me je. U tom popodnevnom, krajnje prljavom nadražaju sam osjetio da se više ne mogu kontrolisati i pustio sam mlaz. Otvorenih usta, čekao sam njegovu reakciju. Kada je shvatio šta se dešava, izvukao je ručerdu iz mojih gaća i opsovao i mater i oca i djecu. Sve po spisku.

– Hoćeš da mi se popišaš u radnji, ha lopove, je li to hoćeš? E pa ne može tako. Dlanovima mi je prešao preko lica, omirisao kosu i otpuhnuo. Sada ćeš ostati tu da malo porazmisliš o svom ponašanju. Kako su me njegove ruke napustile osjetio sam blaga ulegnuća na svojoj koži. Nisam bio sretan, radije sumoran. Izvadio je ključ iz brave, iskoraknuo napolje i zaključao me. Ukatančio. Ostao sam u tom mraku, u barici sopstvene mokraće. Kao u snu nekog perverznjaka.

Nisam znao koliko je vremena prošlo od trenutka kada me je napustio, kao da sam zaplakao i potegnuo za potkošuljom da obrišem suze, kada sam shvatio da sam potpuno suv. Makar gore. A dole, pantalone su već počele da šire smrad urina po cijeloj prostoriji. Uvijek sam imao osjetljiv nos i prema smradu svojih izlučevina nisam gajio posebne simpatije, ali ni gađenje. Bilo je to nešto što je prosto dio mene, kao torta s prelivom od sirupa. Pokvarenog sirupa.

Vratio se unutra. Ovaj put je bio srdačan, pomazio me je i promrljao kako će me istući ako išta kažem mami. I kako će svima u komšiluku pričati da sam mali bijeli lopov koji voli da mokri u dućanima.

– Hajde sad lopove, izlazi, čeka te mama. Lupio me je po dupetu. Ovaj put ruka mu se nije zadržala.

– Ne zaboravi sok, proderao se kada sam istrčao.

– A žele zeku ću ti sutra naplatiti.

Ta riječ mi se urezala u organizam. N a p l a t i t i. Napolju je pljusak drobio beton.

Autor: Vladan Šipovac

Fotografije: tumblr.com