Ljubav u minut i po

Bila je noć. I sreli smo se. Negde na raskršću dva sveta. Iako smo znali da dva smo sveta različita, kao što kaže ona pesma.

Prišao sam joj, i duboko se zagledao u njene oči. I proživeli smo ljubav u minut i po, za svih onih 10 godina koje nismo smeli da priznamo.

 

M: I..? Šta sad? Tu sam. Hteo si da se vidimo.

N: Marina, mirim se sa sudbinom. Da si ti moje utočište. Jedino sigurno mesto ovog sveta, sakriveno je negde u pramenovima tvoje kose posute sunčevim zracima. I očima koje miluju. Neutešne duše, željne ljubavi.

M: Ne lupetaj…

N: Ti dođeš nenadano, a ostaneš zauvek. Ti si moj poriv. I dar. Moje čudo. Nebesko. Jer si mi ti najveći dokaz da bogovi hode zemljom. Između tvojih prstiju prepliću se Grinič i Ekvator. Vrhovima prstiju otapaš Himalaje u duši, i prizivaš Saharu. Ti plešeš usnama, po najskrivenijim delovima kože, ne mareći za ljubav. Pa se gizdaš od lepote i lamentiraš nad ovim gradom, pronoseći nešto dosad neviđeno.

M: Šta to govoriš, Nemanja?

N: Da te pitam nešto, Marina?

M: Pitaj.

N: Da li ikad razmišljaš o sebi koliko ja o tebi?

M: Ne. N: Vreme je da kreneš, shvatićeš da te volim.

I onda su satovi stali a srca rekla svoje, i vi koji ljubiste i vi koji tek ljubite, znajte, usne kažu svoje tek kad se srca ne boje. A do tada, doživite Marinu. Ona je fantazija.

Autor: Nemanja Tonić