30 avg La liberté

Previše je jednostavno ako bih ti rekla da nisam dobro, jer to uopšte ne može da opiše ovo moje stanje. Već je trebalo sve biti u redu, ali zar sam mogla da očekujem tako nešto u mom životu. Zato i jeste ovde sve ono što ne treba, a sa čim živim, i sa čim sam prosto naviknuta. To je prokletstvo, biti konstantno u jednom mestu, biti pokretan, a da se pritom ne pomeraš. To je prokletstvo, živeti u tamnom svetu, a ne nalaziti se u grobnici.

Mi smo krivi! Ljudi! Bog je napravio ovu planetu bez ikakvih granica. Mi smo sve te granice napravili i podelili se. Ah, kamo sreće da ih nije. Tih tužnih granica, tih gradova među nama. Ali… Setim se onda one Balaševićeve “ni geografiju nije volela, ne zbog granica, ne zbog gradova, već zbog toga što nije htela da prizna da je bole kilometri.” I to je onda to, ni granice ni gradovi me ne bole, bole me kilometri.

Dok si ti tu… U tom gradu, u toj tački na globusu, koju svakodnevno gledam ovde na mom stolu, kao ukras koji mi bode oči i boli me… Prokleti globus! Dok si ti tu, miljama daleko, i rintaš, ja se ovde gušim. Gušim se u mojim literaturama, književnim delima i bibliotekama. Ti imaš taj luksuz da uz rad, na tren, možeš da zaboraviš da živiš bez mene. Ipak ti je za nijansu lakše no meni. Moj posao mene, ne da tera da zaboravljam i da se izgubim, moj je posao takav da se još više koljem. Ja sam prokleti pisac.

Ostajala sam do kasno u noć i pisala, i opijala se, u svom svilenom penjoaru, u svojoj odaji sa tmurnim zidovima, koji su me nekako obojili za sve ove godine, i ne pada mi napamet da menjam ovu modru boju, jer to sam ja. Modra, kao bolesnik i kao mučenik, pretučena na smrt.

Boli me ta tačka na globusu. Boli me linija koju vučem od moje do tvoje tačke na karti sveta, koja mi prekriva ceo zid u mojoj modroj sobi. To deluje tako jednostavno, samo pomeriti prst sa jednog na drugi kraj sveta, to deluje tako jednostavno, ali to milovanje obične hartije papira na kojoj je ocrtan svet, ne menja ništa, jer kad stignem prstom u tvoj grad, ja se i dalje nalazim ovde, u mojoj državi, u mom gradu, u mojoj sobi, i sve je ovo za mene grobnica, jer nisi ovde.

Kucam ti poruku…

-Užasni su dani bez tebe, izgledam kao bolesnik, to sam upravo shvatila, ženu zaista lepom čini kad je srećna, nikakva šminka tu ne pomaže.

Zoveš me…

-Stalno si tužna! – Rekao je pospanim glasom.

-Nisam stalno, već samo kad ti nisi pored mene.

Tišina. Muk.

-Mada to je stalno, upravu si.

-Svemu ovome je još malo kraj. Izdržaćemo, još malo. Ne brini se, kada ovo prođe, nikada više te neće grliti čežnja, grliću te ja. – Tešiš me.

Ali… Stiskam žvaku u ustima među zube da se ne čuje kako cvilim u sebi, ali ne uspevam… Plačem preglasno… Čuješ me… Čujem se i u ostalim odajama svog prokletog stana, u kojem živim istu bol otkad sam rođena. Zaključana među modre zidove. I svi ovde, pod mojim krovom, znaju da su zaključana vrata moje sobe moj jedini lek, jer sam ipak u ovoj tamnici jedino slobodna kad sam zaključana, jer pokušavam da osetim tvoje prisustvo u polumraku, fokusirana na filigranski marokanski fenjer, u ćošku, koji baca svetlosne niti na moje modre zidove i prokletu kartu sveta. I jedino me takav prizor opusti i dozvoli mi da letim slomljenim krilima.

Ja cvilim, plačem i kidam se, i niko na ta vrata ne kuca, jer nikome ne bih otvorila, kad znam da nisi ti ispred njih. Jedino sa tobom ja sam slobodna, pa se bez tebe lečim u svojoj samoći, jer i samoća ume da bude moja sloboda.

I kad se ta vrata otvore, niko ne vidi, iako svi čuli su, da slamam se, niko ne vidi i ne sme da pita me, jer moja je navika da u svemu budem sama. I moju samoću i moju slobodu, ja samo tebi dajem, jer ti me vežeš za sebe ne sebično, bez umaranja, a ja sam takve okove uvek volela. Okove slobode. I to niko ne zna bolje od tebe da mi pruži. Jer ja ne volim da ljudi guše me, da vežu me i stežu me.

-Sve će proći. Sve će se srediti. – Pokušavaš da smiriš me.

-Kad bi mogao da me vidiš sad, shvatio bi. Ali dobro izdržaću. – Iznemoglo sam to rekla u slušalicu, iscrpljeno sam rekla, modro sam rekla, tužno sam ti to rekla iz svoje grobnice.

Da, izdržaću, a ni sama ne znam odakle crpim snagu za dalje, i pitam se, kako me do sad, za sve ove godine, čežnja, noć i tuga nisu ubili.

Izdržaću.

Biću ja, sasvim, kao ptica slobodna, kad me ti za sebe vežeš, jer jedino tako slobodu ja osećam, dok me “daviš” svojim rukama i prislanjaš mi glavu na svoj torzo. Ali sve do tad… Sve dok taj dan ne dođe, živeću ja u svojoj tamnoj grobnici, a svetlost će mi doći, kad na ovu čežnju tačku staviš…

Izdržaću.

Čekaću, da moja se tačka na globusu podudari sa tvojom, i to spajanje dve tačke u jednu, oslobodiće me večitog zatvora…

Ja krvnički žudim da asfalt oseti naše korake zajedno. Ja krvnički žudim da prošetamo kaldrmastim pariskim ulicama gde ćemo na sav glas vikati liberté.

Jer istinski svoju slobodu osećam kad pripadam tebi.

Autorka: Biljana Bulatović

Fotografija: favim.com