02 okt Kukavice

Rekla bih sada njemu i tebi
I svima koji gube sebe kroz drugog,
Svima koji se čak ne okrenu kad idu,
Nego odlaze, kao da to nije kraj,
Kao da nisu ni bili tu,
Kao da su sklonili paučinu
Sa nepročitanih knjiga
U kojim se nalaze tuđi životi,
Na truloj polici, u tamnoj sobi.
Kao da ne moraju zgaziti godine,
Kao da neće nići tišina
Iz poljubaca, iz nadanja…
Kao da ne postoje obećanja,
Kao da vremena nije bilo,
Kao da niste zajedno padali,
Zajedno čekali, zajedno maštali…
A rekla mi je jedna Jelena,
Da godine nisu samo broj
I da tišina zna da boli.
Rekle su mi iskrene oči
Da je u knjigama i prošli mesec,
I tvoja ravnodušnost,
Uvijena slabost u sjajni papir.
Rekla mi je da kad pesme ožive
Lutaju hodnicima propalih snova,
Da svojim ritmom bockaju sutra,
Da zlovoljno vraćaju korak unazad,
Da vuku iznova u svoje refrene…
Cela je vojska išla u rat zbog jedne Jelene,
Zbog tuđe žene…
A ti nisi umeo nasmejati
Onu koja je vodila borbe
Na prvoj liniji tvojih ratova…
Proćiće,
Prošlo je!
Ti ćeš pobeći u svoju rutinu
I živećeš u sigurnom krugu,
Iz dana u dan,
Iz straha u strah,
Iz sebe, bez nje…
I biće kasno,
Kad tuđe vojske osvoje Troju
Milionima strahova od tebe daleko.

Autorka: Teodora Košarac

Fotografija: favim.com