22 jan KOGA ĆEŠ VOLETI?

– Muškarci… ne svi, doduše, ali dobar deo, kleče pred ženom jednom u životu: kad je prose (a neki ni tad). I to uglavnom izvode tako da i sebi i posmatračima izazivaju smeh, jer to i deluje upravo kao izvođenje, kao loša predstava, kao nešto komično i neprirodno. Kao stend-ap karikiranje, haha, kao stend-daun karikiranje bolje rečeno, kao satira koja do srži vređa onu kojoj je namenjena… u smislu: gledaj, evo, nasiti svoj ženski ego, umišljena kokoško, klečim ja danas parade radi, malo ja tebi, posle ti meni… Žena, međutim, pred muškarcem puzi ceo život svesna šta je čeka i ne žali se.

– Hej! Čekaj, čemu ovo, otkud sad ove teme…? – zatečena i iznenađena, upita je  Konstansa, ali ne dobi odgovor

– …Ali žena ne puzi kao zmija, da se odmah razumemo. – nastavi Petra, ignorišući je, a opet, gledajući je ispod obrva, kao da odgovara na njenu znatiželju – Zmija puzi kada je slobodna, jer voli da se uvija, da se pripija… istina, ima žena koje liče na zmije po tom pitanju, koje su neretko vrlo ljupke a neosetne za svakog sem za svoju glad, koje se umiljkuju poput mačeta, a iznutra su hladne, mrtve, a tako gipko, no samo prividno, sagibaju glavu, samo da bi lakše ujele za srce… Ali ja sada ne pričam o takvima. Mada, takve nikad ne dolijaju za života, jer se kompleksi koje takve nabiju muškarcima, kasnije ispoljavaju kao iživljavanje povređenih muškaraca na drukčijim ženama. I žene onda, te, koje služe kao terapija, kao džak na kome bokser vežba i trenira svoju snagu i ubija svoje frustracije, takva žena puzi kao svezana zver, koju su povukli za lance i oborili, da je slome, tako da sama krene u svoju tamnicu. Ne! Zver je termin sa demonskom konotacijom… Divlja životinja! Tako je… Ona je divlja kada se bori za opstanak, a kada se opusti može biti pitoma ukoliko oseti prihvatanje… ali čemu ljubav, kad se divlja priroda može krotiti? Zabavnije je, zar ne, pretpostavljam, probati da krotiš, da vidiš kako izgleda s druge strane, kada nisi ti taj koji je kroćen, već kada ti držiš bič. Zver se nikada ne ukroti, te koje su ukroćene nikada nisu ni bile zverad, a zver je vas, takve, zablesavljene davno ukrotila… Ali da, kroćenje, dominacija zvuče mnogo interesantnije i brže, na kraju krajeva, od pokušaja da se analizira kompletna slika. Čemu tumačenje uzročno-posledičnog, čemu gubljenje vremena? Kroćenje posmatrano iz njihove perspektive, već, deluje kao prirodan poredak stvari i tada sasvim opušteno posmatraju bespomoćno koprcanje koje ponažava ne samo takvu ženu, već i takvog, krvoločnog čoveka koji se drznuo da kidiše na nju. – rekla je Petra, lica izobličenog gorčinom, pokušavajući da se pridigne u postelji. Konstansa je sedela na krevetu pored nje. Petra nastavi – Čovek je jedino biće koje ismeva sebi ravno biće. Životinje to ne čine jedna drugoj, pogotovo, ako su unutar iste vrste, ali ni jedna drugoj ukoliko je druga niže u lancu ishrane. Tu nastane, prosto, ishrana. Predator i plen. Zna se red. A ovde nema reda. Samo igra moći i podčinjavanja, koja je otišla u svoj paradoks…

– Saberi se. Kakve veze ovo ima sa… – poče Konstansa, ali joj Petra upade u reč, ne dozvolivši ni na sekund da se prekine misao što je beše započela maločas:

– …Izgleda da su neki muškarci previše bukvalno shvatili činjenicu da su stvoreni po liku Božijem. Pred Bogom svi puze, ali ne zato što Bog to želi, već zato što nismo vredni da podignemo pogled ka savršenstvu. Bog bi bio najsrećniji da mi ne puzimo, da ne nalikujemo zmijama, već da smo kao On, čisti, ali ne, mi ljudi smo svinje, volimo blato, volimo razvrat, i mazohistički užimo u tome, dok nam smrt ne otrgne sve iz ruku, kao roditelj koji oduzima detetu igračku koja nije za njega…

– Čemu ovo? – upita ponovo očajna Konstansa, izgubivši strpljenje, uverena na tren da je Petra ipak skrenula, ali Petra kao da je nije čula, nastavljala je bez prestanka da priča, a u očima joj je sevao gnev, očaj, svetlucale zaustavljene suze; dizala je pogled ka tavanici da ne bi potekle:

– …”Gospodin“… vole kada ih tako oslovljavaš, sa strahopoštovanjem i spuštenim pogledom izgovarajući „gospodine“… to ih podseća na „Gospod“, „Gospode…“… to oni vole, da su bog svojoj ženi, pa verovali ili ne verovali u postojanje samog Boga, bilo da veruju da su postali od Boga ili od majmuna, imaju taj poriv, tu želju da ih gledaš odozdo, iz robovskog položaja na kolenima…

– Petra… kako to govoriš? Ne priliči ti, smiri se.

– …I ti si tada njihova sluškinja, je li? Ha! A jesu li se oni osećali kao sluga dok su bili na kolenima pred ženom, ili su se u sebi unapred već smešili prevari? Razlikujemo li se uopšte? Samo po biološkim, reproduktivnim funkcijama. Znaju li oni, uopšte, šta znači biti gospodin?! Kakav je čovek gospodin? Biti gospodar ne znači biti robovlasnik koji skuplja harač i otima jedro a ostavlja crvljivo i trulo… i onda je najsmešnije što im glad u očima udari bolji šamar nego bilo šta: uzmu ono što im prvo padne pod ruku kad ogladne, što je spolja našminkano jedrinom, a u unutrašnjosti bujaju larve posejanog zla… i kada vidim tako nešto, prosto mi bude drago: dobio si šta si tražio! Imati nekoga znači voleti i štititi ono što želi da se nazove tvojim, u protivnom bi bilo oteto; a tvoje je samo ono što poželi da bude tvoje. Ako je oteto, ono ti ne pripada i biće vraćeno svom izvoru onda kad najviše počneš da se vezuješ. Što se u tom pogledu ne ugledaju na Gospoda? On nikoga silom ne tera da veruje u Njega. On nikoga ne ponižava. Ali ne! Uvek je lakše imitirati samo ono što nam odgovara, je l’? Selektivno odlučujemo kada ćemo biti dobri, a kada loši, prostituišemo se svi, manje ili više, sa svojim sopstvenim vremenom i mestom, samo ako imamo koristi. Bitnije od duševnog mira nam je ono u čemu imamo dosta komfora, što nas egzistencijalno ne ugrožava, što nam pruža magiju hedonizma. U protivnom, ako možeš da imaš samo onu ženu koju si slomio kao ličnost, kojoj si možda slomio i par kostiju uz put, koju si, dakle, potčinio silom, onda nemaš ženu, onda imaš prepariranog kućnog ljubimca… a ženu, dakle, ne možeš ni imati, jer da si mogao da je imaš, kuća bi ti bila dom, a ne muzej voštanih figura i ispoliranih, malčice pozlaćenih ukrasa, koji su odavno zarđali… nije dinja za svinju… Možeš ženi lomiti volju ali je nećeš slomiti… ako si uspeo da je slomiš, nisi pred sobom imao ženu, imao si ranjenu divljač koja se oprostila sa životom i tako prazna predala se lešinaru… To nikad nije bila žena. To nije čak ni gmizavac. Možeš je tući, silovati, unakaziti, uceniti, vezati, ali ona neće biti tvoja. Čak i ako plače zbog tebe, nije tvoja. Ni te suze nisu tvoje. Te suze koje plače zbog tebe su način da izbaci tvoj otrov i zacementira pukotine. Da bude ponovo cela. Suze su moć! Nije tvoja kada silom uzimaš. Tvoja je kada se milom da. E, to je ono gde se oni prevare, jer im tako odgovara da poveruju u gluposti, pa mešaju one koje se milom daju, sa onima koje se odmah daju… haha! I tako ih dobro namirišu, kao da šetaju sa natpisom na čelu: „Uzmi me, laka sam za održavanje: na mene potroši dva puta po pet minuta nedeljno i ja sam srećna što se zbog toga zovem tvojom.“ Ali to nije ono „milom“ kada je psihički uništiš… ali postoji i opcija kada su neke, prestravljene budućnošću u kojoj nisu ispunile sve šta treba, je l’, takve su, na primer, pristale da im ispereš mozak mamljenjem i odbijanjem, igrama, manevrima, neizgorenim ali zaglušujućim sugestijama da ne može bez tebe i da tako jedino mora da bude, pa joj još, zaboga, činiš uslugu; ne! „Milom“ i kome govorim je ono „milom“ kada hodate jedno ka drugom i kada se sretnete na pola puta, kad niko ne kleči ni pred kim, već se uhvatite za ruke i produžite zajedno, kao saborci… Kada je osvajaš kao tvrđavu, s ponosom što osvajaš, a onda se vrata tvrđave s dobrodošlicom otvore baš onda kada misliš da ti ponestaje snage i da postaje nemoguće. Treba biti muško, a ne njanjava rasplazotina koja kuka što mora da se malo oznoji; ne! Nekada čovečiji mozak funkcioniše na nivou pacova: ako treba da se potrudim, mora da je neka zamka u pitanju. Ne! Zamke su upravo tamo gde vam sirene trepću svojim dugim pipcima, gde vam uši zavodi umilni glasić, pa zanemarujete zvečanje repa dok se obmotava oko vašeg grla. Pa još i mislite da ste vi zaveli takvu, haha, da vi lovite nju, a ona samo prihvata igru! Poverovati u to… pa neko mora da bude dibidus ograničen. Žena koja prihvata igru je ona koja igru zapravo vodi kao lutkar u čijim rukama postaješ marioneta, jer zna da je u muškoj prirodi želja za osvajanjem i pruža vam čitavu iluziju da je ona osvojena, a ne vi; dok žena koju zaista osvajate vi, a ne ona vas, ne igra igru, ona ignoriše igru i čeka da od deteta postaneš čovek. Ali te nikada neće usmeriti, nikada ti neće dati signal da li nešto radiš ispravno ili pogrešno, jer bi to značilo da ima posla s detetom, sa amaterom kome treba suflirati, a ona hoće odraslog čoveka koji se razume, je li tako?… Ha! More, ako vam je sve, u slast vam bilo! Na bre, preselo vam dabogda, ako vam se sve dešava, ako se opijate, ako patite, samo nemojte da mislite da ste neshvaćeni i nesrećni, jer sreća i razum su vam bili blizu, ali bili su previše obični za vaš ukus kome je potrebna maksimalna stimulacija da biste barem nešto osetiti. Vama su potrebne senzacije, snažni nadražaji, svezane lepotice u halterima, raskošne kose da ih vučete u ekstazi, treptanje i osmehivanje dok drhti pred vama, kobajagi stidljivi pogledi i kao slučajni dodiri po kolenu… je li? Ja ne verujem da se nekome bilo šta slučajno desi. Ne. Ako želiš nešto, to i dobiješ. I problem upravo leži u tome što si dobio, jer nisi znao da sve ima svoje naličje. Čak i za to što nisi znao, kriv si, jer si mogao da znaš, da nisi bio nestrpljiv. A tvrđava, za razliku od mekih i savitljivih sirena, deluje neživo. Suvo. Pustoš. Čemu njena svrha? Neka ti bude slava što je osvajaš… jer ona će postati tvoj ponos… tvoja zaštita… njeni zidovi su tvoj novi, neprobojni štit, ona je spremna da da život za tebe… ali mora da oseti da si i ti za isto sposoban. A ne samo neko ko fizički izgleda kao muškarac, a mentalno je bakterija, punoglavac… kome su dobre i kurve… pa ne mora da zamori ni prst, jer se same raskopčaju…

– Petra! – Konstansa je zgrabi za rame i umalo je ne ošamari, ali ustuknu, videvši da to nije bila uvreda, već delirijum: Petra je gledala kroz nju i razrogačenih očiju se raspravljala s drugim u mislima

– …Da! Tako je! Muškarci ne vole ako ne moraju da vole. To im je poslednja opcija, kad svi ostali planovi i strategije padnu u vodu. Kad se krv stiša i ostane jedino razume kao poslednje oružje. Vole samo kada moraju, kada misle da je im je to jedino preostalo… hahahahahah! To oni nazivaju ljubavlju: kad se pomiriš sa sudbinom… ili, ljubavlju nazivaju kad pored njih prođe oblak prezačinjenog ženskog parfema u haljinici do pupka s buvlje pijace ili iz tržnog centra, u čemu je razlika?… ili misle da je ljubav kad naiđu na đubrad od žene, koja ne ume da voli, ali koju baš zbog toga vole… ili je za njih ljubav…

– Prestani!

– …Da! Da! Upravo tako! Za njih je ljubav kad vide pristupačnu lepoticu na sniženju i požele je u što većoj količini i što češćoj konzumaciji da bi iole mogli da osete svojim zatupljenim čulima, svojim gnjecavim telom, kad im je burazer preporuči, kaže: ona je dooobra, znaš, dobro će ti stajati, doći ćeš do izražaja… pa se uz put i naviknu na nju, takvu, koju nisu želeli za poslednju, ali koja je to postala napornim radom: noći sa njom u četiri zida se pretvore u dane u javnosti, a dani se pretvore u godine, i pod starost onda misle da je to bila ljubav… misle da je dovoljno kad kupiš cvet i čokoladu da te vide komšije kako si pažljiv, pa, hahahahaha, pa počneš da naklapaš neke bljuntave rime, nazovi pesme, pa drugima pričaš kako si srećan samo da bi samog sebe u to ubedio… ne, bre! Daj, najbolje, plašljivu kurvu, život je kratak da bih morao da molim za ono što mi treba! Idiotizam! – Petra u tom zgrabi Konstansu za ramena i prodrma je kao da želi da je probudi iz košmara, kao da je Konstansa ta koju treba obuzdati, pa da se s njom ubeđuje; Konstansa ju je skamenjeno posmatrala, nemoćna da joj pomogne, prestravljena njenim besom, dopuštajući joj da joj urla u lice – Žena koja voli muškarca i koja ga u isto vreme poštuje, koja ga smatra za svog budućeg gospodara, je l’, haha, čuj mene: „gospodara“… e pa, takva žena nikad, slušaj! ona nikad, ali nikad neće pognuti glavu pred njim! Slušaš li? Neće saviti kičmu! Znaš li zašto? Jer ona želi da njen muškarac bude što više, viši i od nje. Ali visine se osvajaju pentranjem, opasnostima, iskušenjima. Kad ne bi bilo tako, planine bi bile ravne. A koliko je na kraju on visoko ako ona savije glavu i smanji sopstvenu visinu? Ne! Što je jača ona, jači je on, što je ona viša, viši je i on! To je prirodno, zar ne? To je sasvim prirodno, da. I onda, takva žena…

(14. poglavlje romana „Martirij“ – nastaviće se…)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: facebook.com