31 maj Kiosk sećanja

Kiosk na uglu Miroslava Tirše, gde je nekad bila pijaca. U nedeljno popodne šetala sam po pustom gradu, lovila mu boje, mamila, nadraživala sećanja. Ovaj kiosk za mene je bio proleće ili leto. Samo zbog sladoleda. Jer, moja šarenooka baba Sida pijačnim danima vodila me je sa sobom i kupovala sladoled na točenje. I to baš ovde. Od vanile, čokolade ili jagode. Uvek za mene čokolada ili vanila, na jagode sam alergična. I uvek curi svuda, i uvek je tako sladak, osvežavajuć. I uvek baba, koja je od šminke nosila samo iscrtane obrve, i u haljinama floralnih dezena išla svuda, na pijaci bi iz bobastog noČVanika vadila novac za sladžu, i vodila me dalje, do dela pijace gde su bili Rumuni, i ponaosob me svakom stoti put predstavljala: „Moja unuka mezimica.” Oni mi čupkaju obraze, gledaju haljine i kragne portikle (koje niti jedna devojčica nije volela, no takva je bila moda) i štipkaju mi obraze, a ja nevoljno ćutim, sladoled se topi, i želim kući.

I, posle, ovde je otvorena pekara, pa posle koznaštajoš, ali sladoleda nije bilo. Sad tu nema pijace. Umrla je pijaca, umrla baba Sida, nema Rumuna, kioska zjapi prazan. Doduše, prikačen je tu neki, opazih, račun za telefon. Ne znam ko ga troši, ni ko ga plaća… ali, mogao bi vetar da okrene neke brojke i da začas dozove staru pijacu i stara sećanja. Jedan poziv menja sve.

Autorka: Aleksandra Idvorjan

Fotografija: Aleksandra Idvorjan