Zamisli kako odlazim nekuda u izlazak sa nekim muškarcem, na primer, srednje naočitosti. Zamisli kako se smejem sa njim. Kako govorim živo, kako bivam nespretna što mi je prirodno. I kako je sve to njemu beskrajno simpatično.   Kako šetamo, zamisli, zagnjureni u razgovor. Kako se smejem glasno, i teram ga da mi iznova i iznova govori šale kojima me je zasmeja(va)o. A ume. Ume baš. Zamisli, zamisli kako me je kupio tim mojim smehom koji mi dopušta da ponavljam na njegove ponovljene priče.   Zamisli da ga...

16 aprila, 2015 /

Jučerašnji hod kroz Miše Dimitrijevića bio je pretres jednog dela života koji se odvijao u meni, unutar mene. Novi Sad, pa kažu Katedrala, Dunavski park, Zmaj Jovina, druge centralne ulice i prostorne odrednice. Ne. Ulica Miše Dimitrijevića, duga ulica, nebitno hodio li njome hitrohodom ili otežanim...

19 juna, 2014 /

  Hajde da se ovog proleća pozaljubljujemo u grad Da volimo ulice kojim hodimo Da ispod mostova neprestano kisnemo krijući se od vetra i hladnih kapljica.   Hajde da nižemo pitanja na koja ne postoje jasni odgovori Da mirišemo na biljke I da gledamo u prodor vode u našu svest.   Hajde! Hajde da budemo...

11 juna, 2014 /

    Kiosk na uglu Miroslava Tirše, gde je nekad bila pijaca. U nedeljno popodne šetala sam po pustom gradu, lovila mu boje, mamila, nadraživala sećanja. Ovaj kiosk za mene je bio proleće ili leto. Samo zbog sladoleda. Jer, moja šarenooka baba Sida pijačnim danima vodila me...

31 maja, 2014 /

Samo je napisala: „Umro je. Umirem i ja.” Pomislila sam koliko užasa i tuge staje u kratko saopštenje. Koliko mora da tišti njena bol? Milion stvari palo mi je na pamet, a odgovorila sam samo tužnim emotikonom. Kratko je obavestila: „Umro je. Umirem i ja.” Iščitavala sam tekst i...

22 aprila, 2014 /