27 mar Kako sam od kneza postao konj

Rođen sam slavan, kao pobednik nad ropstvom,kao vitez slobode. Napravljen sam da trajem večno, u znoju i muci veštih vajarskih ruku 1882 . godine. Beograd je tada bio mlad, malo veći od sadašnje varoši, pun mladalačke snage I duha sa potencijalom da jednog dana postane velik. Oblikovali su me u bronzi da budem večni sin knezu Mihailu. Srbija je bila zemlja dobrodušnih seljaka, dolazili su da bi me posmatrali, ponosni na ono što sam bio, a za njih sam bio sloboda. Hranili su me odsjajem večnosti iz njihovih pogleda. Putovali su danima, peške i na konjima, da bi me okupljeni posmatrali na Pozorišnom trgu. Bio sam moćan, bio sam slavan, bili smo neuništivi, svi mi, zajedno.Njihov slobodarski duh oživljavao je moje bakarno telo.A onda se desilo Vreme. Doba epskih podviga je prošlo, I bilo je sve manje i manje razloga da niču bronzani sinovi večnosti. Pozorišni trg postao je Trg Republike. Pored mene je iznikla velika metalna konzerva zvali su je Digitalni Sat. Postavili su je tu da me podseća kako svakim novim danom koji otkuca nestaje sve ono zarad čega sam stvoren, zarad čega sam živeo i zbog čega sad tiho umirem. Iz godine u godinu, decenijama, izrazi lica su se menjajli, pogledi upućeni meni više nisu sijali. Ljudi su postal sivi i kiseli, užurbani i izgubljeni u mravinjaku života, šibali su me besnim pogledima, nekada nezainteresovano prelazili preko mene tražeći neko drugo lice koje nije bilo sivo. I moje lice je počelo da se menja. Bilo je to pre nekoliko godina. Bolest je zahvatila prvo mog konja. Buđ i rđa su ga jeli, svaki dan pomalo peli su se i kameni. Tada sam znao da sam počeo da umirem. I da ću umirati večno i nečujno. Pozeleno sam od buđi, baš poput onih kojisu me gledali, razočarani, tužni, bolesni i iznemogli, sa tog nekada veličanstvenog,Trga Republike.

Kako se sve prebrzo menjalo u danu koji je prolazilo istom brzinom kao i svaki pre njega. I došlo je neko novo vreme, koje je sivilo prošlog obojilo u crvenu I žutu. Gledao sam našminkane kafiće kako niču i roje se u starim kamenim zgradama,poput crva u svežim lešinama. I plastične stolice, okrugle stolove, veštačko cveće, obojena pića i trulu hranu, neiskrene osmehe I prazne poglede, visoke vinske čaše umrljane krvavim karminima. Izgledali ste tako bezbrižno, a tražili ste krv. A onda su hijene osetile krv. Postale su deo vas, a vi previše obuzeti vlastitom slikom u ogledalu kafanskog wc-a, niste ih primetili. Gledao sam parasite kako kradu od vas, nazivali ste ih najboljim prijateljima. Gledao sam ispljunute žvake, pseća govna, prazne plastične flaše kako igraju na vetru dok ih neka patika, cipela ili sandal slučajno ne bi prekinula.

Nazivali ste me konjem, konjem pored sata. Jahali su me krvožedni vukovi koji su se skrivali pod maskom rodoljublja, sa moje leve strane prolazile su čete licemera sa nekoliko zlatnika u džepovima za koje su prodali sve što su imali, a sad esnefašisti bolesnih neljudskih misli, svi su se stapali u zagušljivoj gomili sitnih interesa.

Juče sam video šesnaestogodišnjakinju koja je jako udarala u glavu nekog sedamnestogodišnjaka, a danas visokog čoveka u odelu kako otima penziju nekoj starici.

Zašto su vam deca toliko besna, dok kučići jedu filete? Gledam vas i sad, ne vidite se od šminke kojom ste se obojili.

Rođen sam u slavlju i moći, bio sam knez, sada osuđen da vas večno posmatram, da večno služim đonovima umrljanim govnima, šarenim žvakama, salvetama sa obrisanih noseva, zaboravljenim lakiranim tašnama i brusevima, telećim pogledima veselih nemačkih turista. Nem na vaše besne urlike, nemoćan pred vašim sebičnim željama, slab pred vašim neljudskim interesima. Sada sam konj, onaj konj koji crkava pored velikog sata u obliku konzerve.

Autorka: Marija Muždalo

Fotografija: sr.wikipedia.org