19 mar Kad zaokružiš 30

Kad zaokružiš 30 stvari ostaju prilično iste.

I dalje ignorišem bore i znam samo jednu kremu za lice koju mama, Jovana i ja koristimo oduvek. I boemsku tortu, koja se tradicionalno seče na svaki bitan datum. I onih 26, koje mi se i danas u razgovoru omaknu.

Ušla sam u četvrtu deceniju i stvari postaju prilično ozbiljne.

Rekli su mi da imam reumatoidni artritis. Meni osećaj kaže da to ne mora biti. Da ovo što me unutra lomi nema veze sa godinama i još manje reumom.

Nisam postala pametnija. Srce i dalje radi po svome. A ja ga bezpogovorno slušam.

Mene slušaju sve manje. Jer ne brbljam kao pre. Ne umem da zavaram trag nekom mojom otkačenom pričom. Bar me toliko znaju za sve ove godine.

Znaju da ne poklanjam osmeh tek tako. Znaju i da bih njemu poklonila sve. Zato su i tu, da ohrabre, zagrle, oraspolože.

HVALA vam na tome.

HVALA, za sve one mališane i veliku decu koji su se zbog vas iskreno radovali. I za one druge, kojima će sreća tek pokucati na vrata.

HVALA i tebi.

Što si me pustio blizu. I naučio da postanem jaka.

Što si rekao da želiš da budeš sa mnom, ne samo u ovom životu. Ja sam rekla da ću te jednom pitati o tome. A u stvari me i nije briga.

Jer… uz tebe je svaki trenutak život za sebe. Gde za godine i brojke nema mesta. Gde se hrabrost i ljubav slave svaki dan.

I znaš… falio si mi tamo dok sam duvala svećice. Znaš i da bi sve moje želje stale u jedan stisak ruke i “Ne brini, biće sve okej”.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografija: Đurđica Goševac