15 dec Još jedan krug

Ne znam.

Nešto u meni počelo je da se osipa.

Kao stene.

U kasnu jesen.

Kad ih neki užas iznutra pokrene, te se odlome od sopstvenog središta.

Tako se u meni nagomilano kamenje rasturilo

i slomilo sve kosti u kojima se usijala praznina davno isteklog roka trajanja.

Ništa se nije promenilo.

Osim što je otišla.

Nije se srušio svet. Ljudi nisu prestali da se smeju. I nije pljuštala kiša.

Ništa od onoga što se obično zbiva u filmovima, nije se desilo.

Nisam prestao da želim. Samo više nisam mogao da vežem svoje želje ni za kakvu konkretnost.

A nije se dogodilo ništa.

Osim što je otišla.

Na radiju je neki Novosađanin pevao o ringišpilu i odjednom sam pretpostavio koliko mora biti važno.

Činilo mi se da ima nečeg metafizičkog u tome. Sve stvari iza sebe kriju neku ideju. Tako su barem kazali.

Mora biti da je osovina oko koje se okreću stolice zapravo bol. I ja sedim u stolici i neprekidno dobijam nagradnu vožnju.

Samo da stane. Dođavola! Samo da stane.

A možda sam sama osovina ja, a u stolicama sedi jad koji neprestano kruži oko moje glave. Uvek tako blizu. A bliskost mi je postala iritantna.

Od trena kada je otišla.

Samo treba neko da se seti i da pritisne to turn off.

Ali ona je otišla. Nije bilo nikoga da se seti.

Osim mene.

Ja sam se sećao.

Ne znam.

Možda sam je izmislio.

Nije se dogodilo ništa.

Ali nije prestajalo.

Sigurno je da sam izmislio.

Nijedan stvaran bol ne bi mogao biti tako veliki.

Nijedna stvarnost ne bi smela tako da boli.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com