06 avg Jordan

Za moga dedu beše to još jedan naporan letnji dan. Vukao se kući preko užeglih ulica svog malenog sela. Na kraju sela čovek je zidao kuću. S obzirom da je deda bio vešt građevinac dobio je poziv da izvrši radove. Tog suvog dana stavljali su biber-crep. Međutim, vremena nisu bila najsjajnija. Čovek sveže sazidanog doma toga dana nije imao da plati.. Deda se nije preterano uzrujavao, jer mu je obećano da će u najskorijem vremenskom roku dobiti novac koji je tog leta zaradio.Dok je tako umoran plovio sablasno pustim ulicama sela, naišao je na jednog veselog seljanina. Deda je, po običaju, pružio ruku sagovorniku i započeo kraći, neobavezan razgovor. Sasvim nepotrebne reči tog umornog razgovora obuzdale su, bar na neko vreme, dedine misli od nenaplećenog znoja. Taj razigrani gospodin je tu, na potpuno praznoj ulici, zamolio moga dedu da bude taj koji će mu, u subotu koja je nadirala, krstiti dete. Malterom uprljanog građevinca ova želja seljaninova prijatno je iznenadila, ali nije nameravao da je ispuni, jer nije bio pri novcu. Nasmejani brka, znojem orošenog čela, nastavljao je sa pritiskom. Laskao je dedi, tražio nove i nove načine da mu približi srž svoje želje. Deda se premišljao, nećkao neko vreme, uveravajući seljanina kako je neumesno da, u takvoj prilici, bude u besparici. Ovome dedina trenutna novčana nemoć nije predstavljala prepreku. Pošto je laskavi seljanin opevao dedinu ličnost, deda se naposletku raskravio i dogovor beše postignut. Moj predak mu reče tada da pristaje, ali bez mogućnosti da ga novčano pomogne. Seljanin je bio presrećan i zadovoljno je  nastavio ulicom koju je sparina već spalila tog dana.

Jutro je probudilo subotu. Oko seoske crkvice plovile su gomile, svečano obučenih ljudi, a njihove senke izgarale su pod vrelim letnjim nebom. Sveštenik je već krstio dete, koje nije mnogo plakalo i bezmerna siva masa nasmejanih gostiju zaputila se u obližnju kafanu na svečani ručak. Lepršavi zvukovi zadihanih muzičara ukrašavali su događaj. Slavila se pobeda hrišćnskih ideja tog subotnjeg podneva. Svuda su ljudi bili crvenih obraza, zajapureni od igre i ukusnog ručka. Deda je sedeo mirno na čelu stola, bezbrižno ispijajući svoj špricer. Često je mogao krajičkom oka da uhvati pokoji radoznali pogled sveštenika, ali nije tome pridavao neki značaj. Kad je završio ručak, izišao je napolje da utoli svoj glad za duvanom. Pošto je smotao cigaretu, zamišljeno je posmatrao razgranatu gomilu srećnih rođaka i prijatelja. A onda, kao iz neke jesenje izmaglice, isplivao je pred njega pop. Nosio je crnu odoru, iznad koje su dva siva oka duboko sekla bore na licu moga dede. Deda mu se prijateljski osmehnuo. Sveštenik je bio veoma direktan u razgovoru koji je sa dedom, ubrzo, načeo. Želeo je svoj novac za obred koji je obavio tog jutra. Pritiskao je dedu. Očekivao je neku veću borbu rečima. Mislio je da će argumentima da potuče ovog seoskog građevinca koji je, svakako, dužan da mu plati. Deda se prepustio i tih, kakav je uvek i bio, nežno je pogledao ovo uzrujano svešteno lice. Uvukao je katran, izduvao čađavi dim iz pluća i mekim rečima se obratio popu: ,,Ti pope važiš za najmudrijeg čoveka u selu, ako ne i srezu.“ Sveštenik, vidno zadovoljan rečima ponosno klimnu glavom. Deda nonšalantno nastavi u istom tonu: ,,Pa dobro, onda ti sigurno znaš i ovo… Kada je Jovan krstitelj krstio Isusa u reci Jordan, koliko mu je naplatio?“. Potpuno zbunjen i rečima ugušen, pop se nespretno zacrveneo i progutavši knedlu zaputio u pravcu crkve. A deda je, naslonjen na zid, uvukao i poslednji dim cigarete.

Autor: Stefan Basarić

Fotografije: pinterest.com