12 feb JESAM LI JE VOLEO I KAD JE UMRLA?

Gledali smo se.

On s osmehom neskrivenog, šizofrenog užitka u iživljavanju za koje nisam bio načisto da li je slučajno ili planirano.

Ja u grču, bojeći se samog sebe.

Sekunde su gmizale između nas.

– Mogu li da Vas pitam nešto? – izustih, posle čitavog minuta pause.

– Pitaj. – reče on zavalivši se u stolicu i pogledavši me sitno ispod obrva, ne skidajući i dalje onaj osmeh koji nikako nije pristajao njegovom staračkom licu i od koga, umesto da mu se obrazi šire, delovaše kao da mu se brada izdužuje a obrve mršte i skupljaju.

Razgovarao sam sa maskom, a ne sa čovekom.

– Jeste li Vi nju voleli?

– Jesam.

– Jeste li?

– Da.

– Kako? Kako možete voleti osobu i želeti joj smrt?

–Ah! – uzviknu on, kao da sam konačno počeo da odgovaram tačno na ispitu – E, dečače moj, voleti nju bilo je ravno samoubistvu. Voleti osobu koja je otrovna za tvoje postojanje i koja te ugrožava sopstvenim postojanjem, mora u tebi da probudi borbu za preživljavanjem, i ma koliko voleo tu osobu, više ćeš voleti sebe. Nismo mogli oboje da živimo i da se volimo. Da bi naša ljubav opstala, ona je morala da umre. Ili bi umrla ljubav. Ovako, Petra je mrτva, ali ja je se sa ljubavlju sećam… Ha! Doduše, evo sad baš, tobom podstaknuτ na razmišljanje… počinjem da se pitam: jesam li je uopšτe voleo i kad je umrla? Naravno da ne! Pobogu! Ta ko još voli nepostojeće ljude, neupotrebive ljušture, hahahahaaha… Upravo tako. Ja je se samo sećam i to je sve. A i bez tih sećanja, čini mi se, mogao bih živeti. Nisam li ti odvraτan? Ha! Meni je sada samo žao nje. Možda ni to. No, zbog žrtve koju je podnela voleći mene, ja joj se ipak divim. Mora mi zbog toga biti draga, zar ne? Svakome prija kad ima neku budalu koja ga idealizuje. U ljubavi nisu ravnopravni položaji: jedan služi da voli, a drugi je tu da bude voljen. Čuješ li? „Služi da voli“ – ne može se voleti ako ne služiš toj osobi, ako se ne osećaš potčinjenim. I sigurno nije prirodno da ja budem na tom mesτu, morala je ona biti potčinjena, morala je ona da da svoj živoτ, a ne ja. Zar to nije logično? Možda je i to neki oblik ljubavi, kad voliš nekog dok se spremaš da ga ispratiš na onaj svet… možda tako predatori vole svoj plen, šta misliš? Haha! A ljubav je sigurno kad žrtvuješ svoj život zarad tuđeg. Ili je to, možda, pronalaženje opravdanja za nedostatak snage da ustaneš i odbraniš sebe? Možda sam i ja nju voleo… nekad… možda je to bilo ubisτvo iz milosrđa, a? Ali to nije ona ljubav kojom sam voleo druge žene. To nije ona strast, ona vatra od koje bih drhtao kada bih osećao na svom telu toplotu drugih žena, toplotu od kojih se topi njihova koža i lepi za moju, mlada koža lepih, jedrih, svežih jabuka, koje su samo čekale da njihovi sokovi poteku meni u slast! Eh, mladosti!

– Dmitrij… ja, molim Vas, moram da Vas napustim. – rekoh i počeh da se pridižem s mesta, da se što pre udaljim od njega, da ne bih digao ruku na svog oca i smrskao mu lobanju, ali on naglo ustade, sa snagom i brzinom neobičnom za čoveka u njegovim godinama. Ne čak ni neobičnom za njegove godine, već uopšte, neobičnom za ljude. On me zgrabi za nadlakticu gledajući me i dalje svojim zelenim očima, koje mi se sada izbliza učiniše crnim. Posadi me na moje pređašnje mesto, a onda sede i s uživanjem se namesti na svojoj stolici, kao islednik. – U redu. Saslušaću Vas. Ali nije mi jasno… Zatτo mi ovo pričate? Vi se, to je očigledno, ne kajeτe za svoje postupke, Vama ne treba ispovednik, Vi se, možda, ni smrti ne bojite.

–Ali ne želim da je sam čekam. – reče on tiho, kao tuđim glasom – Osim toga, zar ti imaš pametnija posla? Napolju je mećava. Led i mraz. Kuda ćeš? Bojiš li me se toliko? – upitao je, a već je znao odgovor

– Ne. Ja se đavola ne bojim.

– Hahahahahahaha! Pa ti si i ohol, sine.

– Molim Vas, ne zovite me „sine“.

– Zašto? – upitao me je, unoseći mi se u lice, a ja se tek tad uplaših da možda on ovamo i nije seo baš kraj mene tako slučajno kako sam mislio – Zašto da se lažemo… sine. Ha! Je li tako?

– Šta?

– Ti si moj sin.

– Otkud Vam to?

– Prekini! – zagrme on, tuđim glasom; ja se osvrnuh da vidim gleda li nas neko od ostalih gostiju, ali tada videh da smo sami u kafani; samo je ona riđa žena bila tu, ali nas je ona zadovoljno gledala i smeškala se kao i on – Znam kad neko laže. Znam ja odlično ko si ti. Ti si Petrin sin, Stefan, je li tako?

– Stefan Dmitrij. – priznah kao optuženik, prestravljen onim što sledi.

– Odlično! Konačno sam te našao. I možda je dobro što je to baš danas, na dan kad je umrla, kad treba i sam da umrem. Eto njenog poklona meni, eto šta znači ljubav žene. Vidiš li? Dođi da te poljubim.  – reče on i zagrli me, ali ga ja odgurnuh. On se nasmeja i vrati u stolicu. – Kako hoćeš. Bitno je da sam našao svog naslednika pre nego odem.

– Ali ja nisam tvoj sin. Petra me je začela sa Dmitrijem, a ne s tobom.

– Haha… šta trabunjaš? Ja jesam Dmitrij.

– Nisi. Ti što si unutra ideš do jutra napolje.

– Hahahahaa… ti mi pretiš egzorcizmom? Pa ti si lud, na majku… utoliko će biti zabavnije doživeti reprizu njenog kraja. I ona je isto pokušala. Misliš li da joj je nešto uspelo? Ništa! Osim toga, sami smo. Samo ja, ti i Lamja za šankom. Do jutra ćeš mi se potčiniti, kao i tvoj otac. Isτina je da nemamo mnogo vremena za gubljenje, ali toliko mogu da ti učinim, u čast dobrodošlice. Znam da te zanima šta sam uradio tvom ocu, zar ne?

 – Ne. Ne interesuje me da slušam gluposti. Τi istinu ne bi nikad rekao.

– U pravu si, sine.

– Ja nisam tvoj sin! Ti si skot. Moj jadni otac je kriv što je dozvolio da ga pretvoriš u ovakvu zver, ali ja nisam kao moj otac. Pored mene nemaš moć. On nije u sebi imao krvi Martirijevih.

– Naivne li budale! Kakve veze krv ima, kako krv može da te štiti? Je li tvoju majku zaštitila? Mučio sam je od petaneste godine, sve do smrti. Krv joj nije pomogla. Na mene ne možeš da budeš imun ni ti ni bilo ko, pogotovo ne zahvaljujući krvi. Ta vaša tvrdoglava krv je za mene najslađa. Retko je okusim, zato još i više uživam!

– Ne zanima mene šta ti je slatko. Ja ti se nikad neću potčiniti.

– Tako je i tvoj otac govorio. Rekao sam: „Kleknućeš.“ On je poricao. Čak se i molio, jadničak. On, koji ni „Očenaš“ ne zna do kraja! Zamisli samo tu parodiju molitve, tu komiku položaja jednog poročnog, svadljivog bludnika i kockara, koji se setio da Bog postoji tek kad je lično upoznao i đavola! Samo je odlagao neizbežno. Rekao sam: „Biraj: ili ti ili ona.“ I, šta misliš? Kleknuo je! Naći ću ja i tebi tačku…- reče i kroz jeziv, siktavi smeh poseže za mojim grudima, dotače poprsje moje jakne, ali iznenada trže ruku kao da se opekao.

Besan, on me ošamari. – Šta imaš ispod? Govori brzo!

– Džemper. – rekoh, ovog puta se ja osmehujući.

– Ne sprdaj se sa mnom. – reče i udari me nadlanicom tako jako da odleteh sa stolice i udarih o zid – Imaš Njegov Krst, je li?

– Čiji? Moj otac nije nosio krst.

– Ma Njegov! Znaš na koga mislim, ne teraj me da izgovaram. Konstansa ti je dala pektoral. Bestraga!

– Imam i nosim ga. Šta ćemo sad? – dok sam se ja podizao sa tla, njegova riđa asistentica je već bila pored mene. Nije više delovala ljupko kao ranije. Koža joj je bula trula i napukla, kroz nagriženo lice se na mahove otkrivala kost. Njene ruke držale su moj vrat prikovane za zid, a on mi se približavao s druge strane lica.

– Nećeš još dugo da ga nosiš.

– Da nećeš ti da mi ga skineš?

– Neću ja, sam ćeš.

– Je li?

– Da. Sam ćeš poželeti da ga skineš.

– Nikad!

– Ne budi tako siguran. Daću ti moje oči. Videćeš šta sam joj učinio, kako sam joj učinio, videćeš… imaćeš priliku jedinstvenu u istoriji čovečanstva da ideš kroz prošlost korakom ne bržim od onog koji joj je bio potreban dok je bila sadašnjost. I majku ćeš videti. Biće još živa. I gledaćeš kako joj uzimam život, i nećeš ništa moći da učiniš. Daću ti moje oči – nećeš videti samo nju, videćeš sve nas oko nje. Poželećeš da to nikad nisi video. Mogu da učinim da sve zaboraviš! Sam ćeš poželeti da umreš umesto nje i molićeš me da ti skratim muke. I skratiću ih, samo treba da skineš pektoral.

– Nikad!

– Čekaj… ne žurim se ja nigde. Zatvori oči. Kad se probudiš, bićeš u sobi svoje majke…

(17. glava romana “Martirij”)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com