01 apr Jelica

Umesto kulisa kafana.

Objasnili su tamburaši odavno u pesmi “Cand se duce luna la culcare” kakva je to kafana.

I tamburaši su tu, razume se. Uvek su tu kada se nešto slavi ili tuguje. Tako je to u ravnici.

Za stolom sede četiri žene.

Četiri žene, sedam fakultetskih diploma, pet uspešnih karijera, tri majke i dve supruge.Svaka ima svoje slavlje i svoju tugu.Večeras ih je spojilo ovo drugo. Pevaju, piju i plaču kraj jedne ljubavi, jednog dela života.

Ona je sama birala kraj. Ne kaje se, ali se pita da li je u pravu.

U kafanu ulazi nova žena. Nova je prava reč, iako je i starija i oronulija od svih prisutnih.

Zove se Jelica.Tu je iz komšiluka.Romkinja.Garant nešto petlja sa nekim od muzičara.

Ciganska posla, tako oni to zovu.

Jelica živi sa Milanom, visokim plavookim muškarcem, onako vanbračno. Svako ima svoju, već odraslu decu. Njih dvoje rade fizičke poslove, pomažu po komšiluku, sakupljaju sekundarne sirovine i imaju bazen na naduvavanje u dvorištu. Za kad dođu unučići.

Prilazi stolu da se pozdravi.

– Jelice, da te pitam, kad ti je Milan slobodan? Trebalo bi da mi pokosi travu u dvorištu ovih dana, dok nije kiša počela.

– Aaa, ne živimo Milan i ja više.

– Jao, izvini, Jelice, stvarno nisam znala.

– Ta šta mi se izvinjavaš? Pa ja njega više ne volim!

Okrene se i ode. Srećna.

Četiri žene, sedam fakultetskih diploma, pet uspešnih karijera, tri majke i dve supruge ostadoše da sede i ćute.

Naposletku, ona podiže čašu, nasmeje se kaže:

 – Za Jelicu!

Sada zna da je u pravu.

Autorka: Gorana Šarac

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Jelica“ izdvojena je na konkursu „Promena“).