20 jul To je bilo slatko dete

To je bilo jako slatko dete. Sećate ga se, možda, on je onaj slatki Sergej Prepelica, što je živeo u Zemunu, tamo gde su one velike bele zgrade. Baš je dobro igrao basket i bio je emotivan, mislim, pre nego što je otišao u ludnicu i sve. On sada tvrdi da se zove nekako drugačije. A sve je to zato što nije prihvatio da ljudi umiru. I to uglavnom umiru dobri ljudi, svi stari ljudi, ili mladi ljudi su uglavnom zli. On nije smeo da se ubije, ali je dobar, stvarno. Ali on je, da se ne lažemo, veliku lažov. Seća se on svega. Verovatno je izmislio da je poludeo da bi ga svi negovali i davali mu obroke za džaba. On sada ima trideset godina. A mislio je da neće doživeti te godine jer je hipohondar. Ima brata, zovu ga Džoni, a imao je i jednu sestru što je umrla na porođaju, sigurno bi se zvala Azra. Baš lepo ime, Azra. Roditelji su mu živi i tužni su što on laže da je lud, ali oni misle da je samo suviše osetljiv, i oni lažu-sebe, da ne bi bilo da im je sin lud, kada ih pita komšija ili neko. Majka mu je jako lepa, kao neka mlada baba, a otac je prosto deda, mislim, tako izgleda. A zaboravio sam da vam ispričam sve oko Džonija. On je isto emotivan, ali se snašao. Kad je bio mali bio je isti kao Sergej, ali je vremenom postao opasan momak, pa ga je to spasilo. On sada radi kao progamer u jednoj dobroj firmi i lepo zarađuje. Ima i predivnu verenicu, Anu. Oni su baš sladak par. Jako je smešno kada glume da su samo vredni i radni ljudi, a oni nisu samo vredni i radni ljudi, već vole i da popiju i da se sećaju detinjstva, mada Džoni to izbegava, jer ga to odmah podseti na brata, pa pada u očaj, što mu ne stoji, jer važi za čvrstog tipa, iako Ana zna da je i on krhke prirode, samo to dobro prikriva, kao što je to radio i njihov otac, Ilija Prepelica, nesuđeni novinar u penziji. Slavica Prepelica, Džonijeva majka nikada nije poludela, mislim, imala je par nervnih slomova, ali sada je u redu. Ima terapiju i dobru komšinicu sa kojom raspravlja o Bogu i svim tim potencijalo postojećim stvarima. Fikcija joj se zgadila, ima traume od nje, jer je Sergej mogao da postane veliki pisac, da nije lagao da je poludeo, pa onda ne može više da čita tu gomilu izmišljotina. Za to je sve kriv njen brat, pokojni Gojko, koji je Sergeju i ubacio bubice u vezi pisanja i čitanja. Ali dosta, o pokojnicima sve najlepše.

Da ovo sve ne bi postala sapunica, ispričaću vam nešto o Džoniju, mislim, nešto što se desilo Džoniju jednog dana kada je posetio stari kraj u kome je odrastao. U njemu je odrastao i Sergej, ali to nema nikakve veze sa Džonijem, jer je Džoni mlađi šest godina i družio sa sa nekim drugim klincima i živeo u sasvim drugom svetu, te nije izmislio da je poludeo.

Stigao je u stari kraj, pomenuo sam vam te velike bele zgrade. Prvo je svratio u neku trafiku i kupio cigarete. Ispalo je da mu je prodavačica poznata i onda se setio da je to udovica pokojnog komšije Zokija. „Baš lepo što vas vidim“, promrljao je i izašao. Ona verovatno nije imala pojma ko je taj mladić koji mumla, a i bila je jedna od onih mrzovoljnih udovica. Postoje i udovice kojima bude lepše kada im muž umre, ali one su retke. E, onda je izašao iz prodavnice i nije imao pojma gde će, jer stvarno, to je jedno veliko dvorište izmedju zgrada i nije se lako odlučiti, hoćete li sesti pored košarkaškog, pored starih klackalica ili kod kruga sa ružama, u kome više i nema ruža nego samo peska. Džoni je odlučio da sedne pored košarkaškog. Tamo su neki klinci igrali basket, ali su ih neki ljudi koji su snimali prilog za televiziju zamolili da se utišaju nekoliko minuta, dok ne završe reportažu. Ispalo je da snimaju nekog foliranta kojem je izašla knjiga. Bukvalno su ga snimali na klupi pod krošnjom lipe kako čita odlomke iz svoje knjige.  „Koja ti je to knjiga, klinac“, upitao ga je i svi su ga pogledali kao da je ludak. Ovaj je odgovorio da je to knjiga o Zemunu. „Gluposti“, promrljao je Džoni i otišao do „ružinog kruga“. Ko sve danas ne piše. Pa taj klinac nema ni dvadeset godina, kako on može da piše o Zemunu? Mislim, kako može da piše o bilo čemu, a da se nada da to išta valja. Knjige koje se danas pišu su tako dosadne. Pogotovo romani. Samo blablabla, blablabla, i onda se desi da ulete vanzemaljci, ili da se neko zaljubi u nekog, ili da prosto pisac nastavi da piše nešto blablabla i eto, tako on bude u knjižarama. Mislim, Džoni nema veze sa pisanjem, ali razume se u knjige, čitao je. Ne voli umetnike, a nije ih voleo ni njegov brat Sergej, iako je bio pisac, ali nikada nije objavio knjigu. Pogotovo ne voli one koji recimo pišu samo zato da bi pisali, a imaju stan od devedeset kvadrata. Nema vatre, nema duše u devedeset kvadrata. Ti pisci čak i stavljaju gel u kosu i oblače neke krpice. Sergej nikada nije oblačio krpice. Džoni je seo pored „ružinog kruga“ i baš se setio kako mu je jednom, dok nije izmislio da je lud, Sergej pričao o tome kako ne treba da bude opterećen oblačenjem. Onda mu je pričao nešto o duši i jednostavnosti i o tome kako nikada sebi ne sme da dozvoli da piše. Budi normalan, budi dobar čovek, budi srećan, samo nemoj da pišeš. I nemoj da pušiš i piješ, to će te navoditi da pomisliš da bi mogao da pišeš, a onda ćeš pasti u depresiju i nikada nećeš moći da budeš normalan. E, a Džoni je baš slasno pušio tu cigaretu dok se prisećao tih Sergejevih reči. A baš ne stoji jednom programeru da tako puši i izgleda kao njegov stariji brat koji je pisao nekada. Ali dobro, nije kao da ljudi znaju, kao da njemu piše na čelu da je programer i da ga kući čeka prelepa verenica Ana.

Onda je jedan dečak prišao Džoniju. Gledao je u njega i nije se pomerao, pa je Džoniju bilo jako neprijatno. Voleo je decu, ali nikada nije znao kako da se ponaša sa njima, kako da se postavi, uostalom, nije svako dete isto. Baš ga je dugo gledao. „Hej maleni, reci“, obratio mu se Džoni koji je sav pocrveneo od neprijatnosti. „Što si tužan i što si sam“, pitao ga je i seo pored njega. Džoni je idalje ćutao. „Evo, sada više nisi sam, seo sam pored tebe, ali još ne znam zašto si tužan… Moraš to da mi kažeš ako hoćeš da ti pomognem.“ Dečko je bio baš simpatičan, pričao je kao da je popio svu mudrost ovog sveta. „A kako ti misliš da možeš meni da pomogneš“, progovorio je Džoni. „Glupo pitanje, pa uvek je lakše kada nekom nešto kažeš. Recimo, ja sam juče priznao mami i tati da krijem tri trojke i jednu jedinicu, mislim na ocene, i sada mi je puno lakše. Inače zovem se Andrej, a kako se ti zoveš“, upitao ga je. „Zovu me Džoni“, odgovorio mu je ovaj. „Drago mi je, Džoni. Ja živim tu u ovoj velikoj beloj zgradi, sa mamom tatom i sestrom. Ona je starija od mene, stalno me maltretira. Imaš li ti sestru?“ „Nemam, ali imao sam brata“, odgovorio mu je. „Mladjeg ili starijeg“ pitao ga je, „starijeg“, rekao mu je.

Onda su dugo ćutali. Baš filmska scena, kao u onim dramama u kojima se plače, jer se uvek plače kada se dete pojavi u nekom filmu.

A Džoni je znao da tog klinca baš zanima zašto je on rekao da je imao brata i da li je taj brat, mislim na Sergeja, mrtav?

„Idem o loptu, pa se vraćam. Hoćeš da igramo „kockice“?

„Može“, odgovorio mu je Džoni.

Stvarno je hteo da da igra te „kockice“, nije lagao klinca.

Baš kad je hteo da zapali cigaretu, zazvonio mu je telefon.

-Hej, ljubavi, gde si ti? Čekam te ovde već četrdeset minuta… Šta se dešava sa tobom, molim te mi reci?

-Hej, izvini, svratio sam do starog kraja Ana… Svakako imamo celo veče da pijemo sa tim tvojim drugarima.

-Da, mojim drugarima, jer su oni šugavi pa ih tako uvek izbegavaš? Zašto nisi otišao u stari kraj kada ti se recimo, juče, dignula ona stvar? Tada sam ti dobra, jel tako?

-Ana, molim te prestani da praviš glupe, nepotrebne scene, poludeću od njih!

-Poludi, poludi već jednom! Svi trebamo da se posvetimo tvom izmišljenom ludilu, jel tako Sergej?

-Ana spustiću ti slušalicu…

– Ne, spustiću je ja…

Bacio je telefon na pod.

Dečak se već vratio i geledao u čoveka koga „zovu Džoni“.

-Evo lopte, hoćeš da se igramo?

Duboko je udahnuo, pomazio je dečaka i otišao u nepoznatom pravcu…

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: pinterest.com