19 maj Ja sam avion!

Sećaš se kad smo polagali ispit iz filozofije na drugoj godini faksa?

Štrebala sam skoro tri meseca.  Ti si samo prelistao skriptu par dana pred ispit.

I položili smo. Oboje.

Ti si dobio višu ocenu, naravno.

Smejali smo se, jer su vreme i trud relativni faktori. Ne isplate se uvek.

Ipak, smejali smo se. Dobro i napili smo se te večeri i malo je falilo da nas lupi tramvaj.

Tada smo bili ubeđeni da je najgora stvar na svetu da položiš filozofiju i da te ubrzo nakon toga rokne tramvaj.

Kasnije si odustao si od faksa.

Onda si konobarisao. Onda si zapalio preko. Onda si ubedio sebe da je to preko dobra šljaka i da ćeš svašta lepo moći da kupiš od te šljake. Da će ti biti bolje. Da će ti biti lepo.

Nije ti bilo lepo.

Nedostajali su ti prijatelji. I gužva u prevozu. I znoj fizičkih radnika. I izgužvane košulje. I beogradska kiša koja napravi kolaps u gradu. I prljava čaša koju ti nonšalantno napune pivom.  I ona usporena kasirka.  I nadrkane ribe koje te odbiju. Jer si konobar.

Dokurčilo ti je. Rešio si da naučiš programiranje. Dobro se plaća. Dobra je šljaka.

Naučio si. Našao dobar posao. Vidim da te kolege cene i vole.

I da ti je lepo.

I meni je.

Zbog tebe.

Hoću da ti kažem da možda nisam uvek bila najbolji prijatelj.  Da ti ne kačim srculenca po internetima kako bi svi videli da te tu kao nešto gotivim. Da puno pričam. Da se družim sa uvrnutim ljudima. Da sam stalno u planovima i idejama.  Da sam nekad tako Kundera. Da volim hipsterska mesta i da se tebi kenja od toga. Da ti se još više kenja od mojih bivših frajera, koje priznajem, nisam uvek znala racionalno da izaberem. I da ih racionalno podnesem.

I oni mene.

I ti mene zajedno sa svima njima.

A opet, našao si vreme da budeš tu. Za mene. I to nije relativno. To je gotovo uvek, a naročito kad ne znam šta ću sa sobom, pa me smiruješ i spuštaš na zemlju.

Nego, kad sam kod zemlje, da ti ispričam nešto o avionima. O avionima, bre, brate i mojne da mi se smeješ! Slušaj!

Ovi što se razumeju kažu da su avioni najsigurniji dok su gore. Na nebu ili u nebu, kako god ‘oćeš. Da je ironija ta, što se najviše kvare kad su dole. Na zemlji.

Možda sam ja avion.

Potrudi se da me razumeš i ovaj put i nemoj više da me pitaš kad ću da odrastem.

Seti se filozofije i relativnosti.

I tramvaja.

I da neko mora da bude i avion.

Barem još neko vreme.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com