18 feb Izgubljen

Kaže da odlazi
Više mi se neće smejati
I držati me za ruku.
Više neću imati onaj njen pogled
Zaljubljen, detinji.

Neće trčati ispred mene kao klinka
U iscepanim starkama
Koje najviše voli
Tršave i čupave kose
Boje svežih jagoda,
Čiji miris osećam svaki put kada legnem da spavam.

Više neće da me grli onako jako
Kad me boli
Kad sam srećan i izgubljen.
A sad me sve lomi zbog nje
Jer i dalje osećam njen dodir
I dalje osećam tople zagrljaje
Do kasno u noć.
Kako ću se navići da spavam bez njih?

Kaže ne voli me više.
Pronalazimo se samo kada smo daleko.
Volimo se samo u prošlosti.
Iščezli smo.
Nestali.
Izgubili čar.
Kao kad gazirano piće dugo stoji otvoreno
Pa ispari i izgubi ukus, lepotu.

I proći će i dan
Jedan, drugi, treći.
I podne i noć
I ova nedelja i mesec
Možda i godina
I ja ću i dalje sedeti zbunjen
Slušajući Goodbye my lover
I čekajuci da oluja prođe.
Da se otopi sneg,
I njene reči nestanu.

Čekajući nešto prošlo.
Čekajući nešto što više ne postoji.

Autorka: Katarina Mitić

Fotografija: tumblr.com