17 avg Iza ćoška

Ne umem da se borim s tim osećajem. Nisam na vreme naučila, nisam se pripremila. To ulaženje pod kožu oduvek me je zaticalo nespremnu. Poput letnjeg pljuska, samo se sruči na tebe. I tako ja u novim sandalama, na pola svoga sveta skakućem po baricama. Uostalom ko mi je kriv što nisam na vreme predvidela oluju.

Već mesecima verujem da me razara ljubav, deo po deo, jer ona je oduvek temeljna. Zna gde da ujeda sitnim ugrizima,a da najviše boli. Kad ono zabluda, zapravo sam sve vreme žrtva svojih očekivanja. Tu nema krivice ljubavi, tu nema njegove krivice, tu je jedini problem u meni. U mojim lutanjima, maštanjima, nadanjima. Trenutak kada pogrešno proceniš nečiji pogled, nečije reči, nečije uzdahe i tras. Nema povratka već je preduboko u meni. Šeta po mojim mislima, pravi pometnju, stvara zemljotres…

I opet posle previše vremena klecaju kolena, koža se ježi, usne drhte, srce ubrzava otkucaje, reči nestaju, on nestaje… Ponovo greška. Promašaj. Izgubljena utakmica iako se prva pištaljka još nije oglasila. Kraj. Možda bi neki rekli novi početak, nova borba, nova iluzija. I šta mi preostaje?! Istrošeno srce, veliki osmeh i još jedna nada da me ljubav čeka iza ćoska.

Autorka: Gordana Cvejić

Fotografija: favim.com