13 jul ILUZIJE

“Da li još uvek razmišljaš nekad o njemu?“ pitala me je.

Ćutala sam.
“Pa… ne razmišljam ali dešava mi se da ga sanjam. Ne mogu to da objasnim. Ili razmišljam šta bi bilo da sam se tamo zaposlila i ostala. Da smo bili blizu i da smo… ma uopšte ne razmišljam vidiš.”
“Pa zašto? Neverovatno..!”
“Znam, glupost. Ne pitaj me zašto! To je kao da pitaš zašto je zemlja okrugla!”
“Zemlja nije okrugla nego elipsasta. A ti si totalno pobrljavila. Pa prošlo je dve godine.”
“Neću ti više ništa pričati, definitivno.”
“Ćutanjem o tome ne postižeš ništa. Osim da ga vidiš na oltaru sa drugom.”
“Ma nema šanse, mi smo se verili i on to dobro zna. Imam limun da to i dokažem.”
“Haa-ha. Zamisli pojaviš se u crkvi i kažeš nevesti – ‘alo devojko gde si krenula, ja sam ga prva upecala, pogledaj ovaj limun-prsten. A ti se ne pravi lud!”
Obe smo se zasmejale. Mislim, ne ja i nevesta, nego nas dve drugarice.

Da se razumemo, moja najbolja drugarica i ja, a bogami i ja i druga ja. Nije to bilo ni po čemu posebno veče. Niti sam posebna ja, niti je poseban on. Nema tu šta posebno da bude, stvarno. Osim tog nestvarnog dela. Iluzije koju sam ja stvorila u glavi, usled nedostatka činjenica.
Mogu vam reći puno o iluzijama. One mogu da stvore prava osećanja, i da se uvuku u snove. Imaju razne boje. Boje očiju, kose, jesenjeg sunca na keju, boje čežnje, gladi, ali ne one od koje zavijaju creva. Gladi za usnama i rukama. Zagrljajima, poljupcima, zajedničkom putovanju, isprepletenom vremenu, klišeima.

A verujte, imam ja mnogo o čemu da sanjam. Na primer, sanjam da odem u Egipat i vidim piramide; o tome pričam ceo život i dosadih i Bogu i narodu. Safari, jahanje kamile i hodanje po belom pustinjskom pesku od kog se sandale tope. Nepregledne dine pred sobom. More, kao oaza. Sve to je jedan san.
Sanjam i da jednog dana imam sopstveni fitnes klub i da držim dobre treninge. Da pomažem ljudima da nađu vremena za sebe i da budu zadoboljni u okviru sebe. To je jedan običan ali veliki san. Činiti da ljudi budu lepši, zdravi, srećni. Mogu ja to.
Nego, koga briga za moje snove.
Nedavno sam ga sanjala i… tu ne vidim nikakvu veliku stvar, niti veliki san. On je davna prošlost, osim što je opet leto i ja se sećam letnjih noći koje mirišu na pesme i poruke koje su grlile srce. Poruke koje grle i mirišu? Da, verujte mi. To je san koji nikome ne donosi dobro, čak ni meni. Uhvatim sebe sa svežnjem pitanja “Šta da…” i mnogo različitih glagola u 1. licu množine. Pa protresem glavom.
“Pa… dokle misliš tako?”
“Kako?”
“Da ga sanjaš.”
“ Snovi ne bole i ne povređuju. Od noćnih mora niko nije umro. Neću ni ja od snova o njemu.”

Nasmejem se i zagrlim najbolju drugaricu, što brine za mene. Popijemo tekilu na eks. Bacimo limun. On je totalno nebitan u celoj priči. Mislim, limun.
No, kad stvoriš iluzije, moraš to očekivati – pomalo sete, pomalo opijanja i pomalo pitanja, od kojih ništa nemaš. Uz opijanje nekako idu pitanja, od najbolje drugarice i ona unutrašnja propitivanja… o iluzijama. Iluzije su lepe sve dok ne postanu deo realnosti. Njima tu nije mesto. Njima nigde nije mesto.
Ali, drugar, bolje iluzije nego noćne more. A i bude ti nekako žao da se rasprše…

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com