11 maj Himalaji ili izginusmo u ponosu

Nekad teže od same priče, je njen početak. Najteže je privući čitaoca da nešto pročita, ako ga prvih 5 redova ne ostave ravnodušnim, uspeo si. Ali imaj na umu, to je isto kao da pokušavaš da osvojiš Himalaje. E ova priča je takva, bez početka a sa mnogo krajeva.

Taj dan je osvanuo kao neobično čudan. Pomalo nesvakidašnji. Znao sam da se nešto sprema. Osećao sam u vazduhu nešto veliko. Veliko poput njenih crnih očiju. Dok je restoran odzvanjao horom polupijanih momaka i devojaka na stihove ‘Kraljice trotoara’ ja sam sedeći za stolom razmišljao o tome koja je svrha proslave punoletstva sem gomile utrošenih para i alkohola, telefon je zazvonio i na ekranu je bila ispisana poruka „Gde si? Hoćeš li da se vidimo?“ Iako taj broj nisam imao u evidenciji dobro sam znao o kome je reč. To je ona, ledena kraljica.

Odjednom preda mnom mrak. Svet je ponovo dobio smisao, mrak je izgledao prelepo, čak i hor pijanih tinejdžera je na momenat zazvučao kao filharmonija. Ustao sam hitro uzeo sako sa stolice i istrčao napolje. Brzo smo se našli na dobro poznatom mestu, i nekako stidljivo otpočeli razgovor. Kako si? – upitao sam. Dobro, a ti? – odgovorila je. Baš onako tipično za nas, ja večito smotan sa rečima, a ona beskrupulozno hladna. Razgovor je potrajao oko 40-ak minuta, pričali smo o svemu, samo ne o nama. Probao sam, nije da nisam. Ali ona nije posustala. ‘Sećaš se one večeri kada sam te pitao da li bih ti valjao ovako ozbiljan na jedan neozbiljan način?’ – pitao sam, pokušavajući da insinuiram razgovor o našoj ljubavi nastradaloj na jedan tragično – smotan način. ‘Ne. O čemu je reč?’ odgovorila je. Bez grama emocije u glasu, pogledu, dodiru. Znao sam da ne treba nastavljati, jer ne vodi ni čemu ovaj razgovor. „Ej žurim, ostavio sam drugare da me čekaju, čujemo se neki drugi put.“, rekao sam prekinuvši njeno izlaganje o kolokvijuma iz drugog semestra. „Čujemo se.“, uzvratila je smeškom i poljupcem obraz o obraz.

Dok sam išao nazad ka restoranu razmišljao sam, zašto je to tako. Zašto sam samo kraj nje smotan da rečima, i zašto evo sad do jula tačno tri godine kako je sanjam (doduše, sad povremeno). Ulazim unutra a hor sada već pijanih tinejdžera dodaje na neukompanovanu melodiju, traljavo sklepan tekst i koreografiju koja se zasniva na baulje po podu. Sedim, pijem pivo i razmišljam. Koja je svrha ovog našeg susreta, ne vidim odgovor. Taman kad sam se spremio da ustanem i priključim se horu, zvoni telefon a na ekranu piše: „I kad se vidimo opet?“

„Misliš da stvarno ima potrebe za tim?“ – odgovorih.

„Ima nismo sve rekli…“ Ove tri tačke su stvarno značile to ‘nismo sve rekli’ ali ne znam tačno u kom fazonu. To je moglo biti da nismo sve rekli rekli o njenim kolokvijumima i mojim predstavama ili da zaslužujemo još jednu šansu. Ne znam, nemam hrabrosti da se usudim da razmišljam. Samo odgovaram ‘Sve je već odavno rečeno’. I gasim telefon. Da, pojeli su nas ponosi. Jebeni ponosi. Njeni i moji, njeni jer je već jednom raskravila tu ledenu kraljicu a moji jer sam umoran od njenih dvosmislenih pitanja i odgovora. Da, želimo se. Ona da me zagrli rukama oko grudi, a ja da je poljubim u kosu, ali rešili smo da nas pojedu ponosi. Njeni i moji. Nekad je teško završiti priču, jer treba postići efektnost i ostaviti čitaoca u znatiželji kako bi te i dalje čitao. Ali to je poput osvajanja Himalaja. E ova priča je takva bez kraja, a sa mnogo početaka i novih šansi. Baš kao i ona, ledena, visoka ponosna i nedodirljiva. Baš kao i ja smotan i nespreman za toliki uspon. Jebi ga, šta ćeš. Možda nam se jednostavno nije dalo. ( Kako neefektan kukavički kraj, zar ne?)

Ani.

Autor: Nemanja Tonić

Izvor fotografija: Unsplash.com