26 jun Geometrijsko telo

I tačno znam danas zašto sam glupa. To je zato što mi je udarao glavom u radijator. Ili se kaže radjator, ne znam, zato što sam glupa. A on je kao znao sve. Kaže, i sad se sećam neko slovo “pi”, mislim se, šta, bre, pi. Kaže površinu kupe ne možeš da zapamtiš. Glupačo, kaže, to je geometrijsko telo, baš tako, glupačo. I udara glavom o taj radijator ili radjator. Nabijem ga.

I to veče sam znala. Idem i ne vraćam se. Neka pišti ona, to je jedino i znala. On glavom od sto, a ona kao uključuje mašinu. Kao ne čuje. Ej.

A moj Mikica, lep je tad bio. I blag. Spakujem se, pa kod njega. Kaže on, gde da bežimo, luda li si. Rekoh, ja se tamo više ne vraćam. Imao druga nekog u Beogradu. Kaže, u nekom Jerković naselju. Ja sam Beograd tad videla samo dva puta. Onda kad smo išli da gledamo životinje i još jednom kad su njoj bruh operisali. Hajmo mi kod njega, posle ćemo videti. Znam ja da čistim da kuvam, hej, biće posla. A valjda tih radijatora ili radjatora za moju glavu više neće.

I lepo beše na početku. Moj Mikica se zaposli u kladionici, kucao one tikete, a ja posle smene počistim. Bude naka parica. Taj njegov drug, taj Željko, on nas lepo primio, čista mu kućica bila, još malo ja čistila. Milina. Ali hoćeš vraga. Nije prošlo ni tri meseca, ja trudna sa mojom Milkicom. Sunce moje i sad se zaplačem. Ovaj što nas je primio, taj Mikicin drug ni da čuje. Veli, dosta je bilo, pare traži, veli, da nas rani više neće. Mikica moj, sunce ga grejalo negde, ni reč da izusti. Samo jaknu, pa na vrata.

I te noći je počelo. Nisam ja ni znala da se to ne valja. Vratio se Mikica kasno, doveo još jednog. Znam ga iz kladionice, neki Sale. Pijani. Budi me Mikica, kaže ajde, moraš, ajde obeć’o sam. Kuku šta obeć’o. Kuku meni. Veli, moraš, pa bog. Ja šta ću. Posle me muka neka uhvatila. Sve mi suze grunule. Al’ vidim i ja moram, čovek mi je. I sutra opet. I sutra. Sve pije moj Mikica, sad po dvojicu vodi. Kumim ga ujutru da ne dovodi više, kaže naći će još jedan posao. Pisao je tetki u Nemačku. Pomoći će, kaže, samo se strpi još malo. I ja tako trpim, čekam. Danas mi sve neka muka. Bojim se Milkica moja, sunce je ogrejalo, tu đavolju bolest, da nije to od toga. A morala sam. Boga mi, jesam.

Dovede ti Mikica, jednu noć čiča Stanoja, što noću čuva tu baštu gde smo radili. Kaže moraš. Rekoh, kud ću jadan Mikice. Ne mogu, pa ubij. Tad sam mu prvi put rekla ne. A on, kao da je neki đavo ušao u njega. Pa čupaj kose, pa ud’ri. Šta ću morala sam. Posle sam plakala, al’ ne čuje on –  spava. I sutra, i sutra, i sutra.

Prošli dani i meseci. Stomak mi do zuba, bre. Ovaj moj k’o da pamet nema. Ako neću on u glavu, nogom, cipelom, hej. Ako hoću, on kaže kurvo, to si samo čekala. A posle zaspi, a ja gutaj, pa gutaj.

Znam glupa sam. To je zato što me on udarao glavom u radijator ili radjator, kako se kaže, đavo da ga nosi.

A kad se Milkica rodila, sunce me ogrejalo. Došla ta tetka Mikicina iz Nemčke. Stan nam kupila. Marinkova bara, u dvorištu jednom, lepo bilo, al’ kratko. Ne prođe ni pet meseci, Mikica se opet u’vati muke. Sat sam mogla da navijam. A on po dvojicu, trojicu dovodi. Pa ako neću, a on ud’ri, a ako hoću, on još gore.

Kumila sam ga bogom i Svetom Petkom da stane, ali jok. Kaže, kurva si, pa eto. A ja nisam bila to, mislim kurva. Bila sam glupa, al to zato što mi on udarao glavom u radijator ili radjator, kako se već kaže.

I godine prošle. A Mikica, jadan, sve gori. Milkica, moja, sunce da je greje, stavila joj ja krevetić do mene. Pa sve zatvaram oči. Molim se samo da večeras Mikica ne dođe i tako svaku noć. Al’ on prokletinja, evo ga pa bog.

I tad sam znala. Biće što biti mora. Doveo on nekog ćopavog Pavla i Jovetu komšiju. Ja više i ne pitam. Znam sve. Al’ Milkica moja, sunce da je greje, neće iz kreveta, pa plači, plači, pa vrišti. A Mikica skoči, pa nju za noge, pa glavom o radjator ili radijator, kako ono već. E tad sam znala.

Uspavam ja dete. Pustim ovog Pavla i Jovetu. A Mikica zaspao. Opet mi došao onako lep, kao onda kad smo bežali za Beograd. Teško mi je bilo. To moram da kažem. Nije to ono kao kad gledaš u filmu. To je odistinski nešto.

I nisam ja mnogo, samo jednom, al’ bilo je tačno, na pola. Nije ni zevnuo, kao kad je baba klala petlove za slavu. Brzo.

Zato ja sad ovo i pričam. Da Milkica zna, sunce je ogrejalo. Neće ona mene da upamti. Odvela je Mikicina tetka za Nemačku. Kaže ona Vlatka iz komšiluka i stan prodala. Nema je. A nema ni mene.

I sad mi se nešto čini, onaj što me branio, kaže moralo je tako, al’ možda baš i nije. Kažu, ovde to prođe, za sekund. Nema ih nego od tri do deset. Al’ ne zna svaki šta mu ta puška nosi.

Al’ zato pričam sve ovo da moja Milkica, sunce je grejalo, ako nekad sretne, ovu moju Milanović Desanku da joj ona kaže. To sam joj u amanet ostavila. Samo to. Da nauči to đavolje geometrijsko telo, tu kupu. Ništa više. Eto.

Aleksandra Mićić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča “Geometrijsko telo” posebno je izdvojena na konkursu “Priče o telu”)