06 jan DVADESET I TREĆI DECEMBAR

            Grad je blistao osvetljen ukrasima i prepun ljudi koji očima gutaju izloge da možda ugledaju nešto što do sada niko dugi primetio nije. Bio je decembar, vreme pred Božić i novogodišnje praznike. Kupovina poklona je u punom jeku i misli ljudi okrenute su ka onima koje vole i koje žele da obraduju materijalnim dokazima svoje ljubavi. Baš u to vreme, posle više godina, ponovo su se sreli Stipe i Marija, on drugi oficir na brodu „Jaga“, a ona studentkinja na usavršavanju engleskog jezika u Sautemptonu.

             Uvek će postojati taj nedostatak reči jer svako duboko osećanje ima svoj glas  i ne može se izraziti spoljnim rečima. Ali, njima reči  nisu ni trebale.  Oči su im se srele i razumeli su se ponovo. Ima  trenutaka kada ne znamo šta da radimo, kada nas obuzme radost i neka tajna sudbina se nadvije nad nama.

            Našao se u nekom polusnu, u danu kada je nebo providno, jasno, vazduh čist i svež sve do daleke linije horizonta. Gledao je Mariju oslobođen od svega: vratilo mu se ono tajanstveno osećanje, neka neobjašnjiva čežnja, neodređeni i neizrecivi nemir što uporno klepeće u naborima duše. Vitka i stasita, prefinjenog i istančanog duha bila je najnežnija od svih devojaka koje je do tada sreo.

            To proteklo vreme, prošlo je bez sjaja kao pod svetlošću jedne sveće naspram bleštećeg sunca  ranijeg života.

 Marija je posmatrala obližnje grane na vetru. Ponekad su se nežno i  lagano savijale, a kadkad  bi se besomučno uvile i onda kretale tamo-amo, čas brzo, čas polako ne mareći ni malo za ovaj nenadni susret. Protekli su dani i godine. Laste su dolazile i odlazile. Lišće je više puta opadalo i izlistavalo, opet mlado i cvetoliko, kao da vreme ne postoji.

            Sva je zadrhtala. Srce joj je snažno kucalo. Obrazi su joj se zažarili. Naprezala se da zadrži suze,  jer ništa više nije mogla da vidi. Onda su ponovo zasijale njene  živahne, bistre, uvek znatiželjne oči. Čitav jedan svet sećanja i iluzija  preplavio je njenu svest. Prijatni trenuci iz prošlosti, jedinstveni i ugodni  stapali su se sa drugačijim doživljajem ovog engleskog grada i luke. Dok je osluškivala drugi jezik,  posmatrala  živote drugih ljudi, zahvatila je bujica čežnje i spoznaja da to za čim žudi, kada ga je dosegla, više ne zadovoljava njen duh. Prolazila je njihovim ulicama i trgovima,  proveravala njihove granice, upoređivala tu stvarnost sa sopstvenim  snom o neograničnosti. Sve je očaravalo, ali i rastuživalo. Razmišljala je o prošlosti, više zaokupljena putokazima slobode nego drugim  nabujalim osećanjima koja su obeležila ovu etapu života. Misli su joj  neprekidno,  kadkad besno, kadkad lagano, jurile prema probuđenoj svesti izazivajući  plahovitost i stalnu borbu između mašte i vapaja njene duše.

            Strast prema engleskom jeziku kod nje je bila veoma izražena. Zahvaljujući čitanju, pisanju i pričanju  na engleskom,  savršeno je ovladala ovim jezikom. Ovde u Sautemptonu ko god je upoznao bio je očaran njenim znanjem. Ljude je privlačila svojom radošću i srdačnošću koji su, govorila je, proizvod njene slobode i života „u skladu sa samom sobom“. Dok je sa drugim studentima pratila predavanja vremešnog profesora u prepunom amfiteatru,  zaboravljala je na  prošle dane.

            Imala je sobu na prvom spratu, u zgradi na uglu, sa prozorom što gleda na more. Krevet, ormar  i sto sa ogledalom  ispunjavali su prostor između belih  zidova, sa vrlo  malo mesta za hodanje. Sada je čeznula je za umirujućom tišinom, tišinom kao prijateljem srca koje je stegla tuga. Jer, šta je dobila sledeći razuzdani let slobode? Kao da nije prepoznala ono najvažnije, kao da je poželela nešto drugo radi same želje.

            Stipe je voleo svoj posao oficira na brodu. Osećao je veliku privlačnost prema životu koji se ne zaustavlja, u kome srce uzdrhti od zanosa pred novim mestima i izazovima. Bez straha od prolaska godina u njegovim očima nije bilo ni melahnholije ni prepuštanja sudbini. Osmehivao se neprimetno, sa osmehom u kome je samo sadašnjost stvarna i značajna, a prošlost i budućnost pripadaju maštanju. Onako visok, sa krupnom glavom, rukom je  često trljao  gustu bradu, pažljivo zagledajući  ljude, kao da proverava da li su iz nekog boljeg sveta, od ovog kome on pripada. A  pripadao je Splitu čije ulice, kuće, zidine, zvona, nebo i vetar toliko voli. Kada hoda, hodao je protiv vetra,  u susret ljudima iz svoga sveta,  prepušten vizijama, nemanima i teskobama mladosti. Njegova ljubav prema Splitu bila  je  kao iluzija o neustrašivom, samouverenom, sanjalačkom gradu, neophodna za ostvarenje velikih poduhvata bez kojih bi, čini mu se, neminovno propao.

            Nikada nije zaboravio jutra, kada su se, u ranu zoru, njih dvoje u barci prepuštali ljuljanju mora, dok se dan jasnije probijao kroz drvorede limunova na obali. Koliko samo uspomena čuvaju  iz tih dana. Hodali su s jednog na drugi kraj grada, gazili po njegovim ulicama i trgovima i upadali u bučne narodne zabave. Šetali su dugim prolećnim popodnevima i stizali do vidikovca veličanstvene panorame sa Marjana, a u predvečerje obilazili kafane i provlačili se između stolova duž glavne ulice, da bi  se družili i pili  sa prijateljima.

            Sa dolaskom noći život se pretvarao u čudo: nežna mesečina osvetljvala je ulicu, a svežina dopirala iz mlečne nevidine obližnjeg parka. Otvarali su  balkonska vrata u sobi i uzbuđeno i željno gledali jedno drugo, osluškujući  odlaske i povratke  mladih do kasno u noć. Pričali su o sreći,  uspavljivali se, zamarali i budili sa svetlošću i jasnoćom Jadrana. Osećali su to leto pune slobode, opijeni večitim morem, kao u nekom drugom životu, na nekoj drugoj planeti.

            „Naša sloboda se ogleda u duhu, melanholiji, spokoju, žudnji,  i u svakom našem  jadu“- govorila je Marija. Ali više neće juriti slobodu nauštrb sreće. To je bio trenutak bitke sa sobom. Mora biti mudra, mora imati snage da popravi grešku. Da ukloni tačku sa te rano prekinute, nepotrošene ljubavi.

            Vreme se među ljudim meri rastancima i odlascima. Zato što uvek negde stižemo i uvek nekud odlazimo. Čitav naš život odvija se između ova dva odredišta. Rastanak sa Stipom bio je bolan, jer je u sebi nosio ono “nikada više…“ Ponovni susret otvorio je novu  nadu. O tome je maštala,  pripremala se i to stalno držala na umu. Prepoznala je taj dan, da je san postao stvarnost.

              Pristala je. Putovaće zajedno sa Stipom kući u Split. Oživelo je sećanje na predivnu ljubav rođenu uz zlatni i modri Jadran, na ljubav sada ojčanu punim poverenjem i  verom u nebesku milost. Prožeo je onaj poznati osećaj beskrajnog horizonta i bezgranične slobode.

            „Jaga“ je isplovila u smiraj decembarskog dana kada povetarac pojačava svoju igru, kao da miluje i šapuće dok dolazi i odlazi pod nebom sa namreškanim sivim oblacima. Brod je prevozio tovar do Rijeke, ali nije bio krcat. Znali su da ih na otvorenom čeka nemirno more, jer to je Atlantik zimi, kada će modro plavi, podivljali okean, neobuzdanim talasima nasrtati, ne samo  na brod, nego i nemilosrdno udarati o hridi i grebene na već udaljenoj obali.

Oluja je donela i jaku  kišu koja se u naletima  bučno slivala u vodenu morsku masu i sa sve većom snagom nadimala dubodoline talasa koji su onako propeti povraćali penu i hučno se sunovraćali na brod i natrag u neprozirnu dubinu.

 Neočekivano jaka bura brod je, kao orahovu ljusku, odbacila sa planirane rute. Zabrinutost je rasla svakoga trenutka, a kada su pod udarom ogromnog talasa, popustila užad u skladištu i sav tovar  se prebacio na jednu stranu broda, shvatili su da im te noći bogovi nisu naklonjeni. Novi talas je brod podigao uvis i onda ga, kao perce, sa opterećenom stranom zaronio u dubinu. Svi su se prebacili  na deo palube koji je ostao iznad vode, a zaslepljujuća bura nije prestajala da goni brod bez pravca i smera.

Nekoliko sati  pre ove drame i pojačavanja oluje, Stipe je bio završio smenu u navigacionom tornju i umoran od posla pošao u kabinu kod Marije. Ona je nežno i nekako utešno disala u dubokom snu. Legao je uz nju i u neprozirnoj svetlosti kabine brzo zaspao. Usnio je zanosan san u kome lebdi nad zelenim livadama i krivudavim putevima širokih zavoja, nad pepeljastim maslinama i nizovima udaljenih čempresa, nad makijom i nekim  malim plavim cvećem. Onda mu se javilo da se bliži kraj putovanju. Nešto ga je pritiskalo prema zidu kabine. To je bila Marija čije telo se vraćalo preko njegovog, kao da vode ljubav. Trebao mu je tren da shvati da je to zbog nagnutosti broda. Bio je mrkli mrak. Pokušavao je da ustane i pomogne Mariji da se uhvati za držače na zidu. Zagazio je u hladnu vodu koja je sve brže prodirala i ispunjavala kabinu. Požurio je da otvori vrata da ih ne blokira sve veći pritisak vode. Kada su vrata popustila, snažno ih je  odgurnuo nalet hadnog vazduha i vode i zamalo oborio i vratio natrag u kabinu. Rekao je Mariji da se čvrsto drži za njega, dok je pokušavao da  kroz vodu  prepozna hodnike i probije se do palube.

I pored iskustva posade i pravila koja se na brodu, u takvim situacijama, moraju poštovati, nekontrolisana panika obuzela je ljude. Bilo im je najvažnije da iz kabina uzmu svoj novac i vrednosti, nakače ih u torbice oko struka i sleđeni, na  palubi, čekaju na trenutak da skoče u more, da ih brod ne povuče za sobom kada počne da tone.  Vetar  i talasi  iscrpljivali su i hladili njihova tela. Zaboravili su da probude Stipa i Mariju. Kao da nisu imali ili nisu čuli unutrašnje glasove da ih usmere na pravu stranu, da učine ono što im je nalagala ljudska dužnost.

Kada se sa  Marijom probio do palube, izbezumljeno je vikao: „Zašto me niste odmah probudili? Kako ste mogli da me ne probudite?“ Verovao je da su, dok je spavao, a oni po kabinama skupljali svoju imovinu, izgubili dragoceno vreme. Smrzavali su se i oklevali da skoče kao da očekuju neko čudo. Bili su neodlučni, ne samo zbog ledene vode, koja ih je, pobesnela i opasna, čekala dole, nego i zbog straha  da će ih talasi vratiti i razbiti o gvozdene bokove broda. I zaista, Marija  je u toj pomrčini, na svoj užas,  čula jauke  i jasan zvuk lomljenja kostiju o metal, onih  koji bi se odlučili da skoče  i napuste  brod.

I Stipe je čekao. Znao je da je svaki osmi talas najači i da u pravom trenutku mora gurnuti Mariju u more,  i da se ona,  brzim plivanjem, što više udalji od broda. Urlao je za njom da samo što brže pliva napred, a on će je  brzo stići.

Njegova plovidba  sa „Jagom“ tada se i završila. Skočio je u pravo vreme i brzo zaplivao pokušavajući da u uzavrelom moru, razazna gde se nalazi  Marija. Kada joj  se približio govorio je da ne staje, da  zbog hladnoće plivanjem zagreva telo.

Nije znao ni koliko dugo su plivali, ni da li  u blizini  ima još  nikoga od posade.  Ni broda više nigde nije bilo.

Malaksala i iznurena Marija je polako počela da gubi svest. Voda oko nje postajala je  sve hladnija i prožeta nekim metalnim sjajem. Licem bi uronila u vodu, da joj Stipe nije držao glavu na površini. Vodeni prah od vetra i dalje im je šibao lica ne ostavljajući  ni tren za predah. Brinulo ga je što se sve manje opirao talasima. Osećao je kako ga sila morskih dubina sve više otupljuje, da ga preplavljuje osećaj usamljenosti i napuštenosti, da ga obuzima neka duboka untrašnja  tišina, neki okoreli spokoj. Prepoznao je to kao pripremu da se preda. U sebi je tražio snagu i putokaze da nastavi. Um je držao budnim da svakog trenutka  razume gde je, odakle dolazi i kako se našao baš na tom mestu, gde je luka koja ga čeka i  zašto je važno da u nju stigne.

A onda, iza vela tame i magle, pred njim se ukazao ogroman brod.

„Ovo halucinaciniram pred smrt“- pomislio je. Jednom rukom obuhvatio je  Mariju oko struka, a drugom joj je držao lice, da  budu bliže u tim poslednjim trenucima. Iako je sve manje osećao telo, u njemu se nešto pokrenulo, oživela je odlučnost da ne sme da odustane da je izneveri, jer verovala je da on može sve, da može da je zaštiti od svega.

 I počeo je da se moli, da taj  brod koji vidi, nije priviđenje. Molio se  sve jače prizivajući Svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca, da im pomogne, da ih  sa  velikog broda vide. Nakratko je oslobodio i podigao obe ruke. Mahao je i vikao kao lud da  bi nadvisio buku mora. Marija je počela da tone. Jedva je uspeo da je uhvati.

Onda je čuo znak sa broda. Prvo jedan pisak,  drugi, pa  treći.

„Hvala ti Sveti Nikola, naš zaštitniče! Hvala. Videli su nas. Videli… Sada nam pomozi, i da nas izvuku iz ovog pakla!“

Bio je to nemački teretni  brod „Santa Berger“, visok kao soliter. Kapetan je smirio motore dok su mornari  spuštali uže da ih izvuku iz vode. Podivljalo more oduzelo mu je i poslednji atom  snage  kada je vezivao obamrlu Mariju  i čekao da je  povuku na gore, da je  talasi ne polome o brod.

Dok su spuštali i uže za njega, more ga je nemilosrdno vuklo na dole. Usredsređen i odlučan da  preživi, molio se  Svetom Nikoli da ga ne napušta, da mu da još malo snage, da ga spasi. Uspeo je da  uže  provuče ispod pazuha i onda se onesvestio. More ga ni  tada ga nije ostavljalo na miru. Iako su ga brzo izvlačili, jaki  udari talasa i vetra, poput granitnog  zida  u sudaru sa gvozdenim bokom broda, slomili su mu karličnu kost i vratni  pršljen.

 „Santa Berger“ je bio savremeni brod, sa svim pomagalima za pomoć ljudima na moru. Lekari su im spasili  živote postepeno zagrevajući njihova tela u specijalnom  bazenu. Pored smrzlina Marija je imala slomljenu ključnu kost i više nagnječenja po telu i udovima. Kada su je izvukli iz mora jedva da je davala znake života.

Sutradan, kada je bura popustila, sa helikopterom su ih prebacili na dalje lečenje u bolnicu Santa Marija u Lisabonu. Bili su smešteni u istoj sobi da bi  Marija mogla da Stipu drži za ruku, da od nje tera košmare sa kricima i glasovima umirućih  mornara, zbog kojih se plašila da zaspi i zatvori oči.

Tog dvadeset i trećeg decembra, od dvadeset i tri člana posade samo su njih dvoje preživeli. Bura je bila toliko jaka da ustvari  niko i nije imao šanse na otvorenom okeanu. Predugo, slabo obučeni, stajali su čekajući na palubi, pod udarima vetra i ledene vode, a onda kada su poskakali u more, već su bili  bez  snage da bi mogli duže da plivaju.  Zbog hladnoće i povreda, ubrzo su se svi utopili.

 Iz sujeverja, neki od njih,  nisu rado potpisali ugovore  za rad na brodu sa ženskim imenom, jer verovalo se da ti brodovi uvek završe na dnu mora. Još kada su, pred povratak u Rijeku čuli, da će s drugim oficirom putovati i njegova devojka, glasno su negodovali: „Žena na brodu donosi nesreću“!.

 Da li je moglo da se sve završi drugačije?  Zašto nisu delovali kao jedinstven mehanizam, za spas svih,  kako je nalagala situacija? Jer, kada su videli da nakrivljenom brodu nema spasa, rastrčali su se po kabinama da sakupe svoj novac i dragocenosti i tako misleći samo na sebe, zaboravili na Stipu i Mariju. Njih dvoje su se možda spasili zbog toga, jer spavajući duže, sačuvali su toplotu i snagu tela, i mogli  više sati izdržati u hladnom decembarskom moru.

Nedugo posle brodoloma, tela nastradalih mornara počela su da se pojavljuju na španskoj obali, u blizini Viga. Bez očiju, noseva, usana, prstiju, koje su im pojele ribe, mogli su biti  identifikovani samo po onome što je nađeno u njihovim torbicama oko struka, koje su izdržale svu golgotu podivljalog mora, a da se ni jedna  nije  otkačila niti otvorila.

Mladoj službenici ambasade, tek pristigloj na novu dužnost, rečeno je da ne dira dosije „Jaga“. Fotografije nisu bile za gledanje. Ali, rado je prihvatila da u bolnici poseti  Stipu i Mariju. Verovala je da je njih spasila ljubav, koju je prepoznao i sam svetac Nikola, i poslao  im onaj nemački brod. Htela je da ih zagrli da joj prenesu tu energiju ljubavi, nepomirljivosti i beskompromisne borbe, jer ona je bila na početku života, a  takva snaga  će joj trebati.

Stipe se, kao i  uvek dobro raspoložen, očaran lepotom ove devojke,  šalio sa Marijiom govoreći: „Vraćam se u formu, samo da mi ova karlica zaraste što pre. Gotova si!“

Sanjao je noć na brodu i jutro sa palube pod plavim nebom,  gde se u daljini nazirala obala. Kako se brod polako približavao osećao je uzbuđenje pri pomisli da će videti nešto što još video nije, a o čemu su mu toliko govorili.

Autorka : Sonja Asanović Todorović

Fotografija: favim.com