29 mar DEVOJKA KOJU SAM POZNAVAO

Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediće na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj način. Otuđenost, radoznalost, moderna vremena, znate već.

Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama… Išao na koncerte… Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj.

Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja. Kao i neki od mojih, sada pokojnih, drugova. Druge su crtale, slikale ili vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su ličili jedni na druge: očevi su im pili, svađali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode; braća su im bili debili, ovisnici ili su prosto bili pogubljeni, kao i ja.

Jedna od njih, do koje mi je stalo, u napadima razočarenja i usamljenosti, često se opraštala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS-poruka. Patetično? Možda, ali sam sve to razumeo, i nisam je krivio, niti se ljutio. Kao i svima nama, devojci je bila potrebna pažnja. Dugo smo se dopisivali. Gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i lagao bih kada bih tvrdio da mi njena pisma nisu značila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se, prijateljski, viđali kada bih obilazio fakultet.

I onda, jedne tihe večeri, poruka od koje vas prožme potmula i razarajuća depresija je ponovo pristigla. U poruci mi je tražila pištolj, i govorila o samoubistvu na prilično morbidan način (da li se o samoubistvu može govoriti, a da to ne zvuči nimalo morbidno?).

Posle par razmenjenih poruka, poslednje što sam na ekranu mogao da pročitam bilo je: „Ovoga puta sam ozbiljna! Čućeš! Telefon ide mlađem bratu, dok ti ovo čitaš ja sečem karticu na pola… Izvini… Mračno je… Kao i uvek, želim ti sve naj…“

Znao sam da to neće uraditi, jer ako to neko odista želi da uradi – neće to obznaniti, osim ako mu namera nije da i druge totalno upropasti. Ne verujem da je imala tu nameru, možda ni u dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potištenosti radi tako nešto, ne pružajući mi šansu da o tome duže porazgovaramo. Najbolje je bilo sve to iskulirati, i pustiti devojku da slegne svoj (ne)opravdani  jed. Ipak, crv sumnje me je mazohistički izjedao: ljudsko ludilo, glupost i patnja nemaju granica. Prošla je sedmica, a ja sam se tešio da će je sve to proći, i da ne mogu bogzna šta da učinim.

Prošla je i druga sedmica. Primetio sam da ne funkcionišem kako bi trebalo. Nije bilo pisama, mejlova, niti njenih postova na „našem“ sajtu posvećenom poeziji. Mobilni telefon je bio nedostupan. Možda je stvarno i presekla karticu na pola, kao što je u poruci i napisala da će postupiti?

Razmotrio sam šta mogu da učinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako nečim. Uzeo sam HALO-karticu, i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija došao do broja njenog fiksnog telefona. Koristio sam njenu kućnu adresu kao podatak.Uspeo sam u tome, obrlativši dežurnu operaterku srceparajućom pričom.

Okrenuo sam broj, i posle duže zvonjave začuo promuklo i beživotno:

– Da?

Predstavio sam se kao kćerkin drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitivao o devojci i skriptama koje mi je tobože obećala na zajam. Usledio je tajac, a potom ženski plač. Užasan plač iz dubine stomaka i duše. Tako nešto nisam nikada čuo! Prosto sam bio skamenjen, iako sam doživeo razna sranja u životu.Ridanje je trajalo dobrih pet minuta. Još tada mi je sve bilo jasno.

– Ona je preminula… – grcao je glas iz slušalice.

– Kada? Kako? – upitah uspaničeno.

 – Prošle nedelje… Molim Vas, nemojte ništa da me pitate…

Spustio sam slušalicu. Niz obraz mi je skliznula suza. Suza je završila u prašini dok je mene griža savesti polako uzimala pod svoje. Bila je to suza sebične kukavice.

Lepo majsko popodne.Odrasli ljudi, deca, srednjoškolci, sedeli su u obližnjoj poslastičarnici, i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Žabe i ribice u reci… Sunce, oblaci, biciklisti, parovi… A jedna nevina devojka, nesigurna i plašljiva, biće koje je bežalo u učenje, pisanje i čeznulo za slobodom, devojka koju sam poznavao, je bila mrtva.

Pokupio sam njena pisma koja sam čuvao uredno složena.Prilično pribrano sam to uradio. Onda, otišao do obližnje fotokopirnice, najjeftinije u gradu. Sa sobom sam poneo skromnu ušteđevinu: nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme.

Uveče sam prekinuo sa apstinencijom od alkohola i noćnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i sedativima. Likovi od petnaest, pa do četrdeset i kusur godina. Devojke koje me gotive, ili me i ne primećuju ili im nisam baš jasan. Momci iz podzemlja svake vrste. Slučajni posmatrači. Pristojniji pankeri koji nešto studiraju. Fina gomila.

Nasumično sam počeo da im delim listove, uz šturo objašnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reči su uzimali papire, poneka cura je pokušavala da me uteši, a neki su vrteli glavom i zbunjeno čitali pesme. Jedan pijanac je dobacio da mu taman treba nešto čime bi obrisao zadnjicu, ali ga je devojka ućutkala.

Otišao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a potom ispustio prodoran krik. Niko od prisutnih nije mislio da sam lud.

Svi su me znali od ranije.

Autor: Ljermontov

Fotografije: pinterest.com