01 sep DEVOJČICA OD LIMUNA

„Idi, molim te…“, promrmljala sam suvih usana i vlažnih očiju kroz koje sam joj jedva videla obrise, navikavajući se na prizor.

Mastilo mraka je plivalo nad nama ne uspevajući da potopi tu hladnu krišku limuna čiji je sok koji je kaptao kroz prozorsko okno pretio da me razotkrije, pokrivenu hladnim znojem, prljavu i oštećenu. Sopstveno disanje mi je stezalo pluća poput sirove pečurke i krunilo ih duboko u meni. Borila sam se za dah, mislima je goneći na beg, šapućući joj da ne treba da bude tu, da me ne gleda, da ne uključuje svetlo…

Nije se pomerala. Moju iluziju o njenim prodornim i besnim sitnim očima koje su me mrzele razbio je kolebljiv dodir njenog malog mlakog mekanog dlana.

„Ne mrzim te“, prošaputala je nežnim drhtavim glasom, dok ju je mrak sve čvršće obavijao. Bol je ispunio svaku moju poru i trgnula sam se, tresući se od sveprožimajuće jeze koja je odlučno nalazila put – od njenih malenih usana koje su se lagano pomerale dok je naivno govorila, sve do mog uha, šireći se po ostatku kože poput nevidljivog plamena koji bi mogao da gori na meni dok sam živa, a da ga niko ne ugasi.

„Samo idi“, poskočila je kada sam konačno viknula u tamu i teskobno se povukla do uzglavlja kreveta, savijajući gole noge u kolenima i grleći ih hladnim rukama koje nisam ni osećala.

Trpela sam težinu svoje razbarušene kose preko lica i na trenutak pomislila da sam u tim zamršenim zavesama našla zaštitu i za sebe i za nju. Savila se zbog zvuka mojih reči, debelih glomaznih zastora koji su neumoljivo padali preko nje. Odmotavala se i bacakala, vodila svoj žestoki rat sa tim nevidljivim ogradama, tvrdoglavo ih odbacujući od sebe i šutirajući ih u stranu, i na kraju, ugledavši u tami vlažne iskrice iz njenih očiju – odustala sam.

Popustljivo sam je pogledala i odmah je to shvatila, ne zloupotrebljavajući moju dobru volju. Oprezno je sela na ivicu kreveta i dečjim okom me gledala sa iskrenim toplim razumevanjem, zrelije nego što sam ja ikad umela. Natopila sam trepavice suzama i okrenula glavu ka prozoru pokušavajući da istopim sebe do neprepoznatljivosti.

Sedele smo, svoje i ničije, u sobi uspomena, tražeći jedna drugu duboko u mislima…

A onda, onda je limunasta svetlost ispunila čitavu sobu, i njeni sitni mračni obrisi pretvorili su se u pravu sliku, njene mirne odrasle reči u nestašan mladi život… Videla sam je, tako malu, tako krhku, sa dugom plavom kosom i smeđim očima koje su uranjale u moj pogled. Zagrlila je moju porcelansku lutku i prislonila je grudima, smeškajući mi se bezbrižno detinje, srećno.

Tada sam osetila to. Tada je mojim venama potekla svetlost i smirenost.

Ona me nije mrzela. Ona nije umela da mrzi.

Ona me nije sažaljevala. Ona je razumela. Razumela je svaki moj krah i svaki bezdan u koji sam uskakala, svaku besanu noć je razumela, sedeći tu u mojoj žutoj haljinici sa belom kragnom i žutim sandalicama na malenim nožicama koje je nemarno odizala i spuštala u vazduhu.

Ona se smejala, naivna, čista i razdragana – smejala se u svoj svojoj ljubavi prema svom životu kakav god on bio, a sa njom sam se smešila i ja – raščupana, prljava, umorna i slomljena, pružajući ruke ka njoj da je dodirnem i vratim sebi mir. I milovala sam joj kosu, i stezala je uz sebe kao lutkicu kakva i jeste bila, i udisala njenu nadu i vedrinu i ljubav i bezbrižnost.

A onda je mastilo potopilo limun. Svanulo je i sunce se razlilo po svakom ćošku sobe. Nije je bilo u dnu kreveta, ali sam je osećala u svakom zraku sunca koji sam upila tog jutra. Odjednom, osećala sam da nije kasno da je učinim ponosnom. Da nikad ne može biti.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: favim.com