22 okt Delirium tremens

Sedimo pre neko veče, ubijamo novembarski kišni četvrtak, prazneći flašu Merloa koju je doneo s aerodroma da ne bih drobila kako mi ništa pametno iz te Amerike nikad ne donese. Logika mu je verovatno pijana, neće da se ljuti. Što je najgore, logika mu je ispravna. A zna da crveno ne pijem. Hoće da me nervira, eto.
Svuda neka toplina. Kaže greju k’o ludi na Vračaru, al’ meni rumeni obrazi od vina i ne dam da se otvore prozori. Muti mi se u glavi. I pusti me da se preznojim, htedoh da mu kažem.
Ko zna gde to može da nas odvede…
Al’ kako njega ubi džetleg a mene treća čaša, pitam ga svečano I značajno: “Imaš li ti ikog ko zna tvoje najgore? “
Nastavljam sa kontemplacijom nad košmarom u svojoj glavi. Vidim da me ne prati i da na jedno oko drema, al’ džabe je to kad imam neke važne stvari za reći, dok sam ovako opijena. Možda zaspi i ni ne čuje do kraja, ili poput duhovnika sasluša moje baljezganje pa mi on oprosti u ime svih drugih, ili se ujutru neće sećati ničega…
„Slušaj, znaš šta je važno u životu? Ne pričam o zdravlju, otplaćenom kreditu za stan, večnoj ljubavi i ostalim fantazijama“. Klima glavom. Sluša, kao.
Mnogo je važno da u životu imaš osobu koja zna „tvoje najgore“.
Ne, to nije tvoj najbolji prijatelj, ni roditelj, nisam ni ja…al’ je važno da imaš nekog ko te poznaje toliko da je video sve tvoje aveti uživo. Oči u oči stajao sa njima, voljno ili ne, ali ih je video I više ih se ne boji.
Mnogo je bitno da imaš nekog ko zna da si anđeo ali i sam đavo i to onaj đavo o kom nisi ništa ni slutio. Ti ni ne znaš koliko zlo u tebi leži, dok ga eto jednog dana nečija ruka ne probudi, isčupa ga naživo iz tebe pa ti obrise njegove isklesa. I kad više ne budeš onaj koga gledaš svako jutro u ogledalu dok se briješ, nego zlobno, ljubomorno, pokvareno, plačljivo, osvetoljubivo, nesrećno biće poganog jezika, tog trenutka ti treba taj antipod anđela čuvara, onaj pred kojim nema stida, straha od reči, ustezanja samog đavola u tebi…tada.

Možda se tebi i ne dogodi, ali, znaj, da je važno. Moraš imati nekog da ti drži strah kad navale demoni. A mnogo su gadni. Pomute ti um, strašnije od ovog lošeg Merloa, pojedu te iznutra dok od tebe ne ostane samo ljuštura, korica od onog što si nekad bio. A nikad se ne zna u životu, pa taj što stoji pored tebe je, možda, baš onaj koji je đavola u tvoj život doveo, s njim seo za sto.
Zapamti, važno je da poznaje tvoje najgore lice, ono koje nikome, pa ni sebi nećeš nikada više pokazati. I kad sve prođe, koliko god da traje, kad se oporaviš, postaneš opet onaj od pre, zajedno sa tobom će se praviti lud. Kao da se one scene košmara kojima je prisustvovao – gledao s nevericom, probao da beži al’ ipak ostao, prećutao, progutao – nikada nisu dogodile.
Ne mogu ti obećati da ćete ikad ponovo biti prijatelji, ljubavnici, supružnici, poznanici na ulici, ali će ti uvek u životu biti bitan, jer kako god život da vas baci – daleko ili blizu – uvek će on biti taj što zna tajnu koju niko drugi ne poznaje…a to – je l’ me slušaš – ona najtajnija, da nisi ni približno onako dobar, savršen i divan kao što misliš svakog narednog dana da jesi.
Rekoh ti, mnogo je važno da imaš tako nekog jer samo pred njim si ti stvarno ti.
“Alo, bre, je l’ slušaš ili spavaš?!”
Pokrivam ga i u zlo doba zovem taxi… Ujutru me zove. Puštam ga da mi priča neki loš vic dok se saplićem po sobi kasneći na posao.

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com