30 jan Dečije igre

Da ti ispričam nešto o jednom čoveku.

Ali da me pažljivo slušaš.

Mi smo bili deca, verovao ili ne.

Da, nekad smo i to znali.

Nismo marili za svet ni on za nas. Imali smo neki svoj svet.

Posle smo malo počeli da marimo za to što se tako zove.

Znaš da na ruskom svet znači svetlost?

Nemam pojma kakve to ima veze.

Uglavnom, mi smo počeli da marimo za tu svetlost. A ona za nas?

Dobro, je l´ baš moraš sad to da me pitaš?

U tom našem svetu su postojale neke igre. I znali smo da su to igre. Mi smo se kao nešto dogovarali i imali nekakve uloge.

Ali smo znali.

Te dečije igre su valjda neki oblik inicijacije za onu veliku igru koja dolazi posle. I u kojoj se ne dogovaramo.

U tim igrama nekad bih pobedila ja. Nekad on.

Kako ko?

Pa moj brat.

Nekad bi se on ljutio. Nekad bih ja plakala.

Ali ništa to nije bilo stvarno.

Ne kao sad.

Nekad bi se sa nama igrala i druga deca.

Mi bismo tad igrali u istom timu.

Nije me on ničemu naučio tada. Ničemu osim jednog.

Naučio me da se ne bojim.

Čak i kasnije kad smo se zavrteli u bubnju odraslih, račundžija i preprodavaca, kasnije, kad me učio da vozim, nije me naučio da vozim.

Naučio me da se ne bojim.

Ne znam. Posle sam to zaboravila.

Uglavnom, da se vratim na taj naš svet.

Sad mi se sve izmešalo.

U tom svetu nisi mogao da dočekaš da svane da završiš poslove od juče. Ti se poslovi nisu plaćali, ali su imali smisao.

To je bila neka vrsta plate.

I sad je ištem.

Valjda sam ja nepopravljivi nostalgičar.

Onda, u tim poslovima nikog nisi varao.

Osim možda roditelje kad je nekako trebalo da ih uveriš da si već završio domaći zadatak i sad nemaš kud nego da ideš napolje.

I sad se pitam da li su nam verovali ili su ipak znali.

Radilo se prekovremeno.

Sa istom onom neprocenjivom platom.

Ne sa patnjom, sa platom.

Ne slušaš me.

Ili mešaš vremena.

I tako, do kraja dana moraš da završiš svoj zadatak.

Nekad smo pomagali jedno drugom.

Znaš, da postaviš lopovski ili da paziš da komšija ne vidi kad se ušunjaš u njegovo dvorište (to je tek bio svet za sebe).

Jednom sam padala sa drveta i vikala da mi pomogne. On je pokušao da me uhvati. Lakši od mene. Ono, što bi se reklo, poturio svoja leđa.

Danas ti poturaju samo nogu. Dok te tapšu po ramenu.

Vozili smo bicikl po ceo bogovetni dan. Jedan bicikl. Nas dvoje.

U stvari, on je mene vozio.

Ja kao kraljca.

Ne znam koja je to kraljica imala takvu privilegiju da je voze na biciklu.

Kako otmeni svet ne poznaje beskrajna zadovoljstva.

Onda moraš u nekom trenutku da dođeš kući da najbrže što možeš ručaš.

Ko je još čuo da se ruča pri obavljanju najvažnijeg posla u životu?

Ja sam sigurna, naročito danas, da oni koji rade uopšte ne ručaju.

Onda te opet pritisnu sa domaćim zadacima, pa malo kao listamo knjige.

Nekad bismo i stavrno čitali.

Tad je bilo stvarno lepo.

Onda opet nazad na zadatak.

Preturaš po dedinom alatu. Naravno, da on ne vidi, jer ti je preko potreban. Samo ti još jedan delić nedostaje, pa da zadatak bude okončan.

Šapućemo, čvrsto uvereni da, ako niko drugi, a onda nas makar zidovi slušaju. I ne daj bože da čuju tu strogo poverljivu misao.

Za to bi se danas možda odgovaralo. Pred zakonom.

Onda se sakrijemo kad neko naiđe.

„Šta to radite? Valjda ne pravite opet neke zavrzlame“.

Ko? Mi?

Bože, svašta li ljudima pada na pamet.

Onda nam treba neki pomoćnik.

Najčešće je to bio pas. Mi mu sve lepo objasnimo i na kraju ga pitamo da li je sve razumeo, ali ipak ga pratimo da proverimo da li će sve da uradi baš kao što smo rekli.

I tako nekako, uz pomoć psa, dedinog alata, roditeljskog utrošenog poverenja, komšijinog dvorišta, bicikla.. I na kraju, uz međusobnu pomoć (to je na kraju, al´ je najvažnije!), nekako završimo taj zadatak.

Mada to uopšte nije bio zadatak. Nego nemam bolju reč. Danas nema takve reči.

I kad ga konačno obavimo… Ne očekujemo ništa.

Čist hedonizam.

Ponos kakav danas ne poznajem.

Ponekad samo, kad prizivam sećanje.

I tako..

Završen zadatak.

A sutra?

Pa sutra sve iznova.

To kad smo imali naš svet.

Sad imamo naš svet samo u ovoj pesmi.

I tad se ne bojim.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: blogspot.com, tumblr.com