26 okt Daucus carota

To je posebna sorta ljudi. Pre će patentirati drvenu peć (koja traje), nego poverovati da je moguće živeti u sreći (koja zaglupljuje). Ako problem ne postoji, oni ga izdejstvuju po hitnom postupku. Kreativni su. I dvaput više nezadovoljni. Jedna od mnogobrojnih mene pripada tom plemenu, rođenih da prerano odemo…
Kao prokletstvo, nečim izazvano. Možda nam se nisu dovoljno obradovali kad smo došli na svet? Mene je majka dočekala sa brigom: – A, jebi ga, zar si morala baš sada…? Tek sam se udala, svekrva mi mrsi konce, kuća je još u izgradnji, pod kreditima smo… Volela bih, ako ikako mogu, da te barem malo odložim! Nije naročita dobrodošlica… ali, ostala sam – kad sam već tako daleko stigla. Izazvala sam postporođajnu depresiju silnih razmera, koja je trajala sve do moje kasne adolescencije…
Zbog nečeg je ipak trebalo da se rodim te 1982. Tri decenije kasnije i dalje ću se pitati zbog čega. Da pravim najizdašnije dekorativne salate mesožderima za obrok? Da vodim zapisnike svake vrste? Da vodim ljubav sa siledžijama? Da… patim sa osmehom? Da sejem ironiju po plodnim a zabačenim krajevima sveta? Da zaslužim laskavu titulu najtvrdoglavije žene južnobačkog okruga (iako sam rođena na severu)?
Mi smo teška deca. Odrastanja su nam buntovna, neposlušna i osvetoljubiva. Prvaci smo u dugometražnom plakanju, sinhronizovano ili bez razloga – prema potrebi. Za mene kažu da sam u porodilištu bila dobra beba, najmirnija od sve dece, devojčica za poželeti, ali, kako su me uneli u kuću, sve je krenulo neočekivanim tokom. Da sam bila na mestu svojih roditelja, poželela bih da iselim samu sebe! Nisam prestajala da zavijam, poput neke pokvarene protivpožarne sirene. Iz plača sam prešla u govor, odatle sam uskočila u ćutanje, iz ćutanja u zapisivanje (gde sam još uvek). Između progovaranja i ćutanja bio je jedan period razgovora sa samom sobom – dok me budno majčinsko uho nije raskrinkalo. – Pusti me, pusti me da se igram sa batom! – nestrpljivo sam se iskobeljala iz njenih ruku dok mi je navlačila džemper i sklanjala kosu sa očiju. Bile su to njene omiljene negovateljske radnje: – Skloni kosu sa očiju, oćoravićeš! – najnežnije bi me korila. Nikada nisam imala dugu kosu. Ni brata. Budimo realni – ko bi se usudio da ima još dece, kada prvo ispadne ovakvo kao ja!?
– Pusti me, pusti me…
– Šta si rekla!?
Znala sam da sam rekla nešto što ne treba, čim je tako razrogačila oči.
– S kim da se igraš!?
– Sa Batom – zgrabila sam prvog plišanog medu koji mi je pao pod ruku i stavila joj ga pod nos. – Tako se zove! – bila je to moja prva laž u ovom životu.
– Aha – kakvo opipljivo olakšanje ispade iz moje majke, mogle smo ga nožem preseći. – ‘Ajde, idi, igraj se.
Igrala sam se, još dugo nakon toga, sa svojim nevidljivim bratom i našim nevidljivim društvom, samo sam ćutala o tome, a sa svima njima razgovarala sam u sebi. Brzo sam naučila da sigurnost tražim u ćutanju ili uverljivoj laži, a misli su mi i dalje nepokorno terale po svome.
Ljudi poput nas poseduju još jedan odbrambeni mehanizam: kada nas osporavaju, razbolimo se iz osvete. Svetimo se bliskim neprijateljima, roditeljima i učiteljima, svima koji nam kažu ne, izdaju nas ili makar iskritikuju. Nije bilo potrebe da istrčavamo bosi na kišu niti da jedemo presan krompir kako bismo izazvali prehladu – razboljevanje je refleksno. Krvarenje iz nosa; upale krajnika; zubobolje i krupni zubi na sitnoj vilici; znojenje dlanova; šum na srcu; nesvestice, pomračenja i dezorijentisanost; upala pluća; problemi s pamćenjem dosadnih dečjih pesmica; alergija na zimsko sunce; neprimereno visok pritisak – samo su neke od mojih osnovnoškolskih dijagnoza. Aktivirale bi se kada mi se nešto zabrani, ospori ili negira. A detinjstvo – ko god ga je imao zna – sačinjeno je od sistematičnog kroćenja i zauzdavanja najmagičnijom od svih crnih reči: NE! Nemoj. Ne diraj. Ne idi tamo. Ne može! Fuj to.

Šta su nam toliko branili, pojedinosti više ni ne pamtim. Pamtim koliko je bilo dosadno živeti u nevidljivom kavezu brižnosti. – Pusti me, pusti me…! Silno hoćeš da izađeš, a dok planiraš bekstvo i čekaš da se rešetke rastope, odrastaš, pretvarajući se u sopstvenu tamničarku. Tamo gde svi drugi ustuknu, nastavljaš da čuvaš samu sebe. Od čega se čuvaš? Od života, jer su te ubedili da je smrtonosan.

Ljudi poput mene obično vole smrt, dive joj se, prizivaju je, slave je i nadaju se da ona – veličanstvena crna dama sa ključevima oko struka – oslobađa. Od kaveza. Od života. Od sebe. Sa suicidnim izjavama počinjemo vrlo rano. Prvo sam rekla neću – jer sadrži magičnu reč – a kada sam shvatila da moja magija ne deluje…: – Bolje mi je da sam mrtva! – rekoh demonstrativno. Zauzvrat mi se šamar prilepio na obraz, majčinskom rukom milosrdnom. Nisam tad shvatala: zašto bi nju vređala moja smrt!? Bila sam veoma mlada – mada sam mrtva izgovorila sa razgovetnim r, a to je slovo koje sam prilično kasno naučila da izgovaram. Dakle, negde pred predškolski period (do kada smo izređali sve moguće dečje lekare, osim logopeda). Odgovor koji je stigao u vidu udarca nije me naterao da promenim mišljenje, naprotiv. Samo sam dublje i tvrdokornije ćutala o svemu – da ne nerviram majku više nego što je neophodno. Destruktivne tendencije hranjene su u tišini…
Neki od nas žive brzo, hrle smrti u zagrljaj kao na unapred dogovoreni sastanak. – Lepa moja, šta ćeš ovde? Zar je ovo najbolji od svih svetova u kome si mogla da završiš? Hajde sa mnom! Mnogi od nas bi otišli sa bilo kim: ukrcali se na brod koji tone, toranj koja se ruši, vodu koja slobodno pada… Mnogi od nas strastveno izazivaju smrt: voze rizične vožnje (na smanjenom broju točkova), kotrljaju se po klizavim ivicama, vise iznad provalije (uživajući u pogledu), skaču adrenalinske sportove… Mnogi od nas hvalisavi su u toj samodestrukciji koju prodajemo za hrabrost. Drski u nipodaštavanju života. Nadobudni i lepi, strastveni u svojim prizivima i smrtonosnim trkama. Ja, doduše, nikada nisam bila sportski tip. Uvek sam važila za nespretnu. Na časovima fizičkog ponašala sam se neprimereno koliko i beba žirafe na ledu! Zasluženu dozu smrti trebalo je da nađem u nekoj manje sportskoj disciplini… Onda sam otkrila – seks! Stručnjaci tvrde da je to prapočetak svekolikog ljudskog verovanja u besmrtnost: pomalo umreš u svakom orgazmu, ali se onda ponovo vratiš. Svaki put kada bih tako pomalo (i glasno) umirala, imala bih istinski osećaj da sam živa. Zaista živa! Shvatila sam da blizina smrti intenzivira život sam. Svu svoju naklonost prema smrti preusmerila sam na seks, jer seks je bio prečica do bezbednog umiranja. Naravno da nisam volela sve svoje ljubavnike – volela sam orgazme sa njima, volela sam smrt unutar orgazma i snagu života od koje mi se tresu butine narednih sat vremena. Takav zanos lako se pomeša sa onim što sav svet smatra ljubavlju. Takav zanos traži da obnavlja sam sebe. Pretvorila sam se u seksualnu predatorku koja bdi nad ponorom požude kao sfinga nad odgonetnutom tajnom.
– Ti si nimfomanična! – govorili su mi. – Čopor crnaca užasnuo bi se pred tobom koliko si nezasita! Kao grotlo! Usisavaš, proždireš, crpiš i ne daješ. Nekad se pitam da li si žena od krvi i mesa… da li si živa!? Ili si jedna od onih demonskih ljubavnica. Sukuba! Šta si ti?
– Gorska vila… Pleši sa mnom, ako smeš? Uhvati se u to kolo, u vrtlog, u nestajanje…
Htela sam da traje. Htela sam da budem pobeđena u sopstvenoj igri, ali nigde dostojnog protivnika. Da, htela sam da se jednom ne vratim, da umrem u orgazmu. Jer, šta je smrt, ako ne najgrandioznije od svih zadovoljstava? Dugo odlagani orgazam koji najzad dolazi – da ostane. Za razliku od većine svojih vršnjakinja, nisam tražila nekoga ko će me odvesti pred oltar – tražila sam nekoga ko će me odvesti dva metra pod zemlju!
– Hoću da umrem! – govorila sam kao najljubavniju od svih izjava. A kad razum rastera strasti: – Slušaj, ja nisam taj – odgovarali su mi. – Zaboravi, ženo luda!
– Dragi, ovo je bilo… – ne samo da sam ostajala bez reči, nego i bez daha. Doslovno. Samo bez daha ili čak bez duše?
– A šta da sam te stvarno zadavio?
– U tom slučaju… molim te, organizuj da me spale. Pomešaj taj pepeo sa nekom dobrom vutrom i popuši me u krugu naših najintimnijih prijatelja.
– Kako si ti nenormalna!
Zato i jesu bivali sa mnom.
– Stvarno, kako bi bilo da me zadaviš? – pitala sam se i dobijala razne odgovore:
– Bolesna si u glavu! Kako je to dobro!
– Ma ne dolazi u obzir! Da robijam zbog tebe – neću!
– Nikada još nisam sreo ribu koja se loži na davljenje! Ali čitao sam nešto o tome… Stvarno se ložiš na davljenje?
– Ma jok. Ložim se na smrt.
Ta perverzna igra sa neizvesnim ishodom trajala je sve dok nisam naletela na luđeg (i prilično starijeg) od sebe. I on je – jedan od nas. Preživeo je abortivne misli svoje majke i izašao na svet s pupčanom vrpcom kao sa stegnutom omčom oko vrata. Prva od izvojevanih pobeda nad životom; i nada mnom… Počelo je kao bezazlena romansa – barem sam tako mislila – iz dosade koja je sistematski zlostavljala moj takozvani život. Uostalom, oduvek sam htela momka koji ima dužu kosu od mene – odgovarao je opisu (i više od toga)! Kada sam spazila njegov sedi pramen ispod novembarske svetiljke i ustanovila da zasigurno nije od ovogodišnjeg snega – bila sam gotova. Ubrzo sam mu dodelila kartu kralja srca (ili barem onoga što mi je na tom pulsirajućem mestu ostalo); svi ostali bili su samo glupi paževi.
– Nemoj NIKAD da me porediš sa tim tvojim idiotima!
– Izvini, ljubavi. Omaklo mi se… (Često bi mi se nešto omaklo, kao da sam najnespretnija među inače elegantnim žirafama.)
Šta je tako posebno u vezi s njim? Ume da naslika kedrovo drvo u dva poteza; tvrdi da su bukve naše prababe i razume jezik najstarijih hrastova; ponekad crta vatrom po drvenim pločama; pravi najlepši nakit na svetu: minđuše od bambusa i bazge (a ja sam bez minđuša kao gola, ni u krevetu ih ne skidam). Kada smo se upoznali, izučavao je stolarski zanat – baš kao moj deda pre sedam decenija, zbog čega znam da je u stolarskim radionicama manje dosadno nego u ostalim delovima sveta. Volela sam što mi donosi divlje jabuke umesto ruža, kovano cveće i kamenje čudnovatog oblika. Uz njega i najobičnije stvari naginju ka čudnovatosti (Rusi to zovu ostranjenije, a zli jezici zaljubljenos’-ti-mozak-popila). – Što si ti tako lep? – pitala sam ga, a umesto odgovora završili smo u krevetu koji se pokazao odviše skučenim. Soba je postala skučena, ceo moj iznajmljeni stan, treći sprat solitera sa liftom zajedno, soliter sâm i grad u celosti… pa smo sve češće odlazili u šumu i tražili prostranstvo među drvećem. Volela sam što umemo da ćutimo zajedno. – Bože, kako si lep! I nadobudan. Stvarno, šta je toliko lepo na tom čoveku? Osmeh, teško izmamljiv i dragocen; ruke, od kojih je desna za deceniju starija od leve; unutrašnja strana lakta; sve njegove nekadašnje rane i ožiljci; koža; sve!
Sve to, a najznačajnije od svega bilo je kada mi je pokazao raspon moje beznačajnosti…
– Odakle ta potreba… da neko toliko degradira sebe? – gledao me je ispod obrva na kojima bi mu pozavidele obe Fride sa istoimenog autoportreta.
– Degradiram? Ne radim ja ništa, sve je već po sebi degradirano – odvratih preko podsmeha. – Uostalom, put poniranja isto je što i put uznošenja. Ja samo preferiram ponore – pa šta? Život je ionako precenjen…
Pored svih darova koje je imao, pokazalo se da moj dragi udara bolje šamare nego moja majka nekad. Bez imalo nedorečenosti! Jesam li govorila o poniranju i uznošenju? Ponekad se jednostavno treba prizemljiti – ni ispod, ni iznad, nego se baš sastaviti sa zemljom. U tom slučaju, šamar je kao vrsta asistencije, zar ne?
– Mogao bih da te zadavim i da ne trepnem!
Nije bilo sumnje da govori istinu. Pod njim sam postajala tako mala i krhka kao krilati vodeni insekt. Neznatna u svakom smislu. Prikovana pouzdanim stiskom njegove ruke. Još uvek na zemlji. Dišem, mada sve teže. Nije više bilo važno da li hoću malo smrti ili veliki orgazam – računalo se to što on hoće. – Od tebe? Ti nemaš šta da pružiš! Nikakva šteta da umreš odmah sada, baš tu ispod mene. Ali neće te to osloboditi. Ništa te neće osloboditi! Odavde možeš otići da lutaš u tom očaju, izbezumljena, između životā… A onda ćeš se opet vratiti, u daleko gorem stanju nego što si sada. I vraćaćeš se dok god se ne opametiš! Ne možeš se osloboditi života – je l’ tebi to jasno!?
Predvorje smrti koje mi je pokazao bilo je sve, samo ne ekstatično. Videla sam svu ružnoću smrti koja dolazi kad joj vreme nije. Iznuđena, isprovocirana, nasilna.
– Pusti me, pusssti me – nisam imala daha za reči. Bezglasna, ni da zašištim od nemoći, sažela sam celo svoje biće u jednu jezgrovitu želju: da se oslobodim tog stiska pod kojim pucaju sve reči koje su mi ikada zastale u grlu.
– Ne znam šta mi bi – čujem ga kako govori i čini se da te reči dopiru iz velike daljine, iako je još uvek nada mnom, na udaljenosti od dva poljupca. Udahnula sam, najsilovitije što sam mogla. – Ne znam šta mi bi da te pustim – kaže mi – a bio sam tako blizu… Zapamti današnji dan i slavi ga – kao svoj novi rođendan! Provukla si se…
Kao žirafa kroz iglene uši! Ponovo dišem. Slobodno dišem? Jesam li, najzad, osetila zahvalnost za život koji mi je dat? Gađenje prema perverziji?
– Odakle ta potreba…?
Odavno. Tek što sam s mleka prešla na kašice, komad nedovoljno usitnjene šargarepe zastao mi je u grlu. Primetili su da odjednom imam drugačiji izraz lica, ne plačem, ali je vidljivo da me nešto ozbiljno muči. Prouzrokujem opasnu paniku kod svoje majke (kojoj staloženost ionako nije bila jača strana). Odvode me u susedno mesto kod nadaleko čuvene lekarke. Užasnula se kada me je videla: – Nosite je, nosite je, hitno je nosite u bolnicu! – izvrištala se doktorka prateći nas niz hodnik ka izlazu, pre nego što smo joj čestito i ušli u ordinaciju. – Izliv krvi na mozak! – vikala je hvatajući se za glavu. Stižemo u bolnicu. Pedijatrija je na trećem spratu. Majka me unosi u lift i pritiska dugme. Nagli trzaj, pokret ka gore i – zakašljala sam se. Pre nego što je stigao da je preplavi novi užas, poslala sam svojoj mami najširi osmeh koji sam tada imala. Šargarepa je pronašla put i skliznula mi niz grlo, a majka mi se u tom liftu obradovala više nego u porođajnoj sali! Ma, ne bi me odložila ni za šta na svetu! Dobrodošla sam u postojanje. Sad sklanjam kosu s očiju i redovno žvaćem šargarepu jer čuva vid.

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: tumblr.com