14 dec Da je ne bi sreo

Ovo je priča o Jozefu, koji se ni po čemu nije razlikovao od drugih Jozefa, ali je ipak pomalo bio jedini Jozef. Rođen je sa trnjem na epitelu u delu stomaka čiji su šiljci bili okrenuti ka unutrašnjim organima. Dok je hodao, skoro da ih je osećao, ali ono nikad sasvim nije doticalo organe. Sve je Jozef probao, i da skače na krevet potrbuške, i da visi sa grane naglavačke, ali nikako nije uspevao da oseti šiljke. Jednostavno, fizički udar mu nije mogao nauditi.

Kako je rastao mislio je da će i trnje postati veće, ali ono kao da je bivalo sve manje i manje, pa je počinjao da zaboravlja na njih. Ipak, katkad bi mu iskrsli šiljci u snovima, i onda bi se narednog dana opet trudio da ih oseti. Bilo je jako čudno imati nešto u sebi, za šta sigurno znate da postoji, a da ono živi i možda se razvija bez vaše volje.

Bilo je to predvečerje 3. oktobra kada se vraćao iz biblioteke. Pre tog dana slično se osetio u petom razredu osnovne škole, kada je posle časa fizike izašao u školsko dvorište da sačeka finske đake koji su došli na razmenu. Bila je jedna devojčica rumenih obraza i gotovo bele kose čija je dva srebrna oka osetio kao ledenice u svojim zenicama. Odveli su ga u školsku ambulantu jer je imao neopisive bolove u očima.

Posle nekoliko godina je sreo, vraćajući se kući iz škole, osmakinju Rinu, kojoj je slučajno dodirnuo rame u prolazu. Završio je u Urgentnom centru jer mu je rame bilo iščašeno.

Kada je krenuo na fakultet naučio je da ne gleda u oči jedne Lene, koju je posmatrao samo kada mu je bila okrenuta leđima. A kao diplomac je pokušao da poljubi Lisu. Završio je u ambulantnim kolima pre nego što je prislonio usne na njene.

Tog 3. oktobra bio je u biblioteci i čitao ceo dan. Tražio je odgovor za svoje stanje u medicini, ali nigde nije našao sličan slučaj. A njegov se zvao Olivija.

Olivija. To tako oblo ime podsećalo ga je na jesen. To je bilo sve što je znao o njoj – da je obla, maslinastih očiju i kože bele kao u slonove kosti. Ima li bića pod ovim opisom u enciklopedijama? Postoji li bolest koja naliči makar na prvo slovo njenog imena? Naravno da ne postoji, uverio se Jozef. Kao naučnik koji je tek započeo svoje istraživanje, on se prepusti stranicama knjiga koje su ga vodile u nepoznate predele do duboko u noć, kada je svoja traganja nastavio, najpre u onim bezazlenim snovima koji se graniče sa javom, ali i onda kada zaista stupa njihovo carstvo – u dubokom zagrljaju noći.

Samo, ovoga puta, u snovima je bio najbliže svojim šiljcima, koji su umeli da se pokrenu gromoglasno, probadajući ga neumorno, sporo i teško, tako da se budio obliven znojem.

Plakao je, po prvi put u životu i u snovima i na javi. I plašio se sebe, plašio se nekog pritajenog očaja koji je najednom počeo da buja u njemu.

Još je nešto primetio Jozef. Mogao je da joj priđe, tom slovu „O“, mogao je biti bliži nego ikad pre. Jedino se nije još uvek usudio da je pogleda, plašeći se onih poznatih varnica koje su najavljivale dolazak ambulantnih kola.

I konačno je došao taj dan kad su im se sreli pogledi. Bilo je isto kao i u snu. Ona – lepa , jedra, smeđokosa, a „O“ je kao krik obigravalo oko svake vlasi njene kose. Jozefu se zamuti u glavi od uzbuđenja, ali nikakav bol nije osetio. Nastavi da korača ka njoj i priđe joj sasvim blizu. Ona ga pogleda, a on tad ugleda na njenom stomaku svetleće šiljke koji izlaze napolje. Kao što su njegovi okrenuti ka njemu samom, njeni su bili okrenuti ka spolja. Jozef ostade poražen. Ni ne pokuša da joj priđe dalje, ne mogavši da podnese taj udar koji se još nije zbio, ali koji bi bio fatalan.

„Kako to da su njeni šiljci okrenuti napolje, ka meni?“ – pitao se Jozef. „Ako su oni tu, pa kako ću, pored sopstvenih, da podnesem još i njene?“

Misao o Oliviji, naprotiv, nije jenjavala. Ona se obnavljala u snovima, i njihov je susret gotovo uvek bio isti, uvek sa odstojanjem i korakom unazad. Jednom je sanjao kako se mimoilaze čak i u onoj tački kada bi trebalo da se sretnu.

Jozef je počeo da veruje da su prethodni udari u njegovom životu bili sasvim bezazleni, u odnosu na ovaj koji je mogao da doživi s Olivijom. Dva reda šiljaka nije mogao da podnese.

Odlučio je da se povuče iz života, zaboravi na Oliviju i utehu nađe u radu koji ga je ispunjavao. Isprva, bio je sasvim disciplinovan, ali je shvatao da je misao o njoj bila snažno prisutna u njegovom biću da je, i pored sve želje da je iz sebe odagna, osetio neizmernu slabost koja bi ga odvela samo u postelju.

Poželi da se s njom suoči samo još jedan jedini put. Bio je to, u njegovoj glavi, „zakazani sastanak“ 23. oktobra. Mislio je da će se susret odigrati u snovima, ali ga sudbina odvuče na drugu stranu i on završi u njenom parku.

Sedela je na klupi sama, crvenih usana, sa crvenom trakom u kosi. „O“ je i dalje obigravalo, ali ovog puta oko nje same. Jozef oseti lakoću u stomaku koja ga je pratila pre Olivije, kada je mogao da zaboravi na svoje udare i kada ga oni nisu uznemiravali u snovima. Potrča po prvi put lagano, oslobođen svakog tereta, spreman da poleti. Još se zagleda u nju i u izmaglicu jesenje večeri koja se šunjala oko njene kose i činila da izdaleka sve izgleda matirano, pomalo oduzimajući sjaj pigmenata, kao u starim fotografijama.

Nije ni stigao do klupe, kada je na njegovo mesto seo mladić oborena pogleda sa svetlećim šiljcima okrenutim ka spolja. Jozef, stojeći na pola puta, vidi kako se njihove usne sjedinjuju u prvom jesenjem poljupcu.

*Priča je inspirisana Kafkinim pismom „Da je ne bih sreo“.

Autorka: Sanja Marinković

Fotografija: favim.com