08 jul Crna ovca nedelje: Ana Gord

Gordana Čobanović, u blogosferi poznatija kao Ana Gord, glavna je pokretačka sila koja stoji iza jedinog domaćeg bloga koji se bavi pisanjem (www.anagord.com) Ona je takođe kopirajter, učiteljica na vrlo popularnom kursu kreativnog pisanja (zajedno sa kolegom Aleksandrom Petrovićem) i spisateljica koja je uvek na strani ljubavi čak i kada se čini da je to nemoguće.

U slobodno vreme trči na duge staze i dok šeta psa u drugoj ruci nosi hvataljku za đubre trudeći se da svojim primerom ekološki ohrabri i druge da je slede.

Kako si odlučila da pišeš blog o pisanju, s obzirom na to da je u pitanju vrlo uska niša ljudi koju ta tema zanima?

 Hm, blog Ana Gord je prvenstveno nastao iz zamisli da bude mesto gde mogu da podelim svoje prozno pisanje, ali je krenuo nekim drugim tokom. Tek dve godine od nastanka javila se ideja da bude blog o pisanju, kada sam izdala elektronsku knjigu i odlučila da napišem tekst o tome. Dakle 2015. objavila sam svoj najčitaniji tekst Kako objaviti knjigu na Amazonu i videla da se ljudi interesuju za ovo. Tako sam konačno pronašla i najužu nišu na zemaljskoj kugli – pisanje o pisanju – i odlučila da se bavim ovom tematikom.

Kako biraš teme, da li ti publika pomaže ili jednostavno osluškuješ sebe?

U prvo vreme (prvih četiri godine blogovanja) pisala sam o temama koje mene zanimaju – a nisam nigde mogla da pronađem odgovore. Tako na blogu postoje razni tekstovi koji ne postoje nigde drugde na našem području: kako pronaći publiku za knjigu koja još nije objavljena, kako zaraditi kao pesnik, kako objaviti knjigu bez izdavača i sl. Poslednje dve godine biram teme uz određenu taktiku jer postoje pitanja koja mi čitaoci stalno iznova postavljaju pa pišem tekstove na teme koje ljude najviše zanimaju.

Kako u sebi miriš kopirajterku, blogerku i spisateljicu i koja je od njih tri najglasnija?

Pa nisu nešto pomirene 😀 Svakako u pitanju je uvek jedna osoba: ona koja diše za pisanje i onda se prodaje za koji god oblik pisanja da je u pitanju – što nije uvek za pohvalu, ali puni novčanik. Zato i ne volim naziv kopirajter jer se ne osećam tako iako je to posao koji po osećaju jako dobro radim. Pored toga, mislim da je blogerka definitivno najiskusnija, a spisateljica najstidljivija.

Da li lakše pišeš priču ili pesmu?

Nisam sigurna da li postoji lakoća i da li je ovo uopše uporedivo jer kod mene je pisanje uvek neka vrsta bolnog uživanja. Pesma izađe iz mene a da ni sama nisam svesna šta je u njoj. Često me probudi, pa kucam reči u telefon koje pronađem tek koji dan kasnije a da se i ne setim šta sam pisala. Priča se s druge strane kuva neko vreme i počne uvek od rečenice koja mi se dopada bez ideje o kraju. Ipak, dosta me nervira jer je kao duža forma neuhvatljivija i morala sam da učim kako da je pišem dok je za pesmu to išlo prirodnije.

Misliš li da se pisanje može naučiti i koji je najvažniji savet koji daješ polaznicima kursa kreativnog pisanja?

 Mislim da se sve u životu može naučiti ako vas zaista zanima 🙂 Ali, ali, ali – kod pisanja je najteži sam čin pisanja jer zahteva statičnu zalepljenost gluteusa za stolicu i buljenje u ekran, često bez ikakvog napretka. Zato smatram da je pisanje kao sport: nema trbušnjaka za 2 nedelje. Nema ih ni za 2 meseca, mora da se radi na tome stalno. A najvažniji savet? Hm, možda da ne pobeđuje vrhunsko pisanje već završeno. Ali imam još hiljadu važnih saveta u vezi sa pisanjem pa je vrlo verovatno da ću promeniti mišljenje do kraja intervjua.

Zbog čega si crna ovca?

Zato što naglas kažem ono što drugi pomisle. Na primer da se ne osećam kao ovca 🙂

Razgovarao: Aleksandar Petrović

Fotografije: arhiva Ane Gord