07 jun Ceo svet je zelen

Rođen sam u gradu

na zelenoj reci,

koji zeleni most

razdvaja od zelenila,

taman dovoljno daleko

od sveta

za melanholiju,

taman dovoljno blizu gungule

da se stihovi, gluma, ples

velikog mesta

preliju po njemu,

ne zadrže se dugo

a mi, zaljubljeni u njegovo mrtvilo,

ne moramo preći zeleni most

na zelenoj reci

ka zelenilu

da bi putovali.

 

Udobno zavaljeni

u trošna sedišta

presvučena izbledelim crvenim plišom

upijamo smisao,

postajemo pesnici, glumci, muzičari,

kupimo na zelenoj pijaci

gaće, čarape i popijemo koju ljutu,

pa odemo do zelene reke,

psujemo zelenilo na drugoj obali

čvrsto se držeći za koren

zelenog mosta

koji raste iz vode.

 

I nebo nad mojim rodnim gradom

nekada ume da pozeleni,

samo to je obmana

teške industrije,

teške skoro kao ljudi

koji se šeću

ulicama prekrivenim smećem

za koje niko nema vremena da počisti

od silnog posla

koji polako odradjujemo

ceo svoj život

a nikada ne završimo,

jer šta bi ostavili

deci u amanet.

 

Fudbalski klub za koji

svi deklarativno navijamo

a niko ne prati,

osim lokalnih novina,

koje se kupuju

samo zbog čitulja i oglasa,

plave je boje,

ali to je samo još jedna varka

ljudi naučenih da nikome ne veruju

i gledaju svoja posla.

 

Stare švabske kuće

pretežno zelene boje

fasade,

pretvorene u butike, banke, kafiće, dvorane,

daju utisak života

ali šta bi se drugo moglo očekivati

od priučenih majstora

pasivne agresije,

a u centru, krug i krst

bele boje, pazi krug,

koji će odistinski postati

deo grada

tek kada dobiju finu zelenu patinu

stoje kao znak raspoznavanja.

 

Ipak, prelazimo zeleni most

svaki dan

naterani ambicijama,

nevešto sakrivenim

u rancu ili u džepu radnog odela,

nekada besprekorno

uredno složenih

izmedju džempera

koje nosimo svuda

naviknuti na košavu,

ali se uvek, na kraju, vratimo

svojim starim navikama.

 

Rodjen u ulici Oslobođenja,

obrazovan u crvenim

stolicama

presvučenim plišem,

naučen prolaznosti

sedeći po celu noć u krugu,

odučen od slepe vere kraj krsta,

odrastao sam mrzeći

zeleno,

moju omiljenu boju

očiju kod žene,

kojoj sam jedinoj ostao veran

pošto sam sve drugo izdao.

 

Sada kada često putujem

ka zelenilu na drugoj obali

zelene reke,

shvatio sam da nema smisla

mrzeti samog sebe

jer od sebe

ne mogu nikada pobeći,

i zato, gledam cure

pravo u oči

kada me pitaju odakle sam.

Autor: Damjan A. Unčević

Fotografija: favim.com