16 sep Čekajući devetku

Svaka slučajnost sa likovima je namerna.

„I da li možeš da mi objasniš kako si uspela da odeš šest stanica dalje a da to ne primetiš?“ upitala me je polu cinično, polu podrugljivo, polu sažaljivo, polu kao da sam joj simpatična.
Mislila sam da je glup razlog da kažem da sam slušala pesme iz filma Amelie i zabila nos u knjigu. Stvarno nisam primetila. Nego, udarih na svog najvećeg neprijatelja, krvnog, kontrolu BusPlus-a. „Pa, znaš da nemam karticu, hvatala me kontrola i malo sam zalutala…“

„Ne, da se razumemo ti ne želiš da imaš karticu, sto puta sam te čula kako bi te pare radije dala nekome da kupi otrov ili cigare, što mu dođe na isto, nego da platiš kartu kao sav normalan svet! I ne, nisi malo zalutala, to je ŠEST stanica. Gde si sad?“

„Um, ne znam? Da sačekam devetku?“

Pored mene je bio čovek koji čisti cipele. Pomno je pratio razgovor i dobacio: „Devetka stiže za tačno 46 minuta.“

„Evo jedan gospodin kaže da brzi tramvaj stiže za 46 minuta“, rekoh tiho, kao da se izvinjavam jer ne može da dođe brže.

„Oh, Nataša, videćemo se sutra ako ne promašiš stanicu. Imaš sreće što živim blizu. Umeš li da se vratiš sama?“

„Umem, umem, izvini.“
Izgleda da je smekšala, ipak sam nova ovde. „Razumem te i ako ti ne verujem da je kontrola pravi razlog tvog lutanja. Ništa, vidimo se sutra i ja dolazim do tebe pa idemo, jasno?“

„Jasno“, nasmejah se. Prekinule smo vezu. Ona malo besna, ali prijatelj mi je razumeće. Razumela je i veće moje ispade od ovih.

„Da li se te patike nose prljave?“ upitao je čovek. Nosila sam starke koje imam od svog šestog razreda i emotivno sam vezana za njih. Crne su, štrokave, išarane i prepešačile su mnogo. Posetile mnogo gradova (i tek će). Ne dam da ih niko dira ili ne daj bože baci. „Mogu da probam da ti ih očistim.“
„Hah, da. Zovu se starke. Što su prljavije to su draže, što su starije to su bolje. Ne mogu da se očiste četkom, mogu da se operu, što ja ne radim.“
„Znam da su starke“, odgovorio je setno. „Sin moj ih nosi često.“
Odlutala sam na trenutak misleći, stvarno, kako da sam otišla šest stanica od dogovorenog mesta. „Izvinjavam se gospodine, nisam Vas čula dobro, da li devetka sigurno dolazi za više od pola sata.“
„Persiranje čistaču cipela, ovo još nisam doživeo“, nasmejao se od srca. „Da, devetka stiže možda i za oko sat vremena.“
Klimnula sam glavom, promrljala nešto kako je moguće da sam ovoliko dezorijentisana.
„Volimo mi vas decu uvek. Čak i kada idete protiv sebe. I protiv nas“, izvadio je duvan, smotao cigaru i duboko se zamislio.
Vidim, voljan je da priča, ja sam završila knjigu, tako da, što da  ne.
„Koliko Vam godina ima sin?“
„Zovi me Duško, manje je formalno od persiranja.Imam utisak kao da neko govori prošlom meni, a ne sadašnjem meni, kada mi persira. Sin mi ima, pa, napuniće za koji mesec dvadeset jednu. U Norveškoj je.“
Čudak je. Ali dobro…Ima još 55 minuta do devetke.
„Radi u Norveškoj?“
„Ne, leči se.“
Tako sam se ugrizla za jezik jer sam baš pošla da kažem kako je u Norveškoj najviši standard i kako se malo ko vrati ovde ako ode. Bumerang kada se baci iz Srbije, više se ne vraća vlasniku.
Udahnula sam i ućutala. Glupo je uopšte pitati od čega. Promrljah da se nadam da će biti dobro.

Reče, nada se i on, ne daju mu da se javlja često. Danas nije bilo ljudi. Nisam navikla na Beograd bez žurbe, žamora i gužve.
„Ne pitaš od čega, shvatila si poentu…“
Pogledala sam ga i izgledao mi je snuždenije nego pre pet minuta. „Da, mislim da jesam. Leči se, nije dobro, odvratno je čim je morao da ode“, rekla sam namršteno.
„Upravo…Nije to bolest koja dolazi sama, nego ona koja se izaziva, ona za koju se prodaš. Prodaš sve oko sebe i sebe. Bio je narkoman…Pričam ti jer si me podsetila na prošlog mene kada si mi persirala i nazvala „gospodine“, ja u odelu, ja sa velikom firmom i pametnim detetom. Onda je odjednom, udarno, sve počelo da tone.Zarađivao sam dobro, imao da mu priuštim sve. Od odeće do putovanja, preko izlazaka, obrazovanja, automobila. A onda je upao u pakao koji je sam sebi vešto krojio. Ne možeš da zamisliš koliko me je peklo i proždiralo to što sam morao da ga sam posmatram, majku nije imao. Počelo je sa računom u firmi, sa stvarima iz kuće, završilo se tako što se umalo predozirao. Svo njegovo društvo ga je šutnulo kao nekakvu šugavu džukelu. Bio je pametan momak dok sve to nije uzelo maha. Odavno su mi govorili da pazim da ga ne razmazim, da mu ne dam sve što poželi. Bio je, bio je i lep momak“, reče grcajući.
„Zašto pričate o njemu u prošlom vremenu? Ako je tamo, ima nade.“
„Zato što ne znam više ko je moj sin. To što je bio, pojela je droga. Ostao je sam. Sa iglom pored vene, bled, isušen. Kostur sa kožom. Znao sam šta se dešava, da me potkrada da se uništava. Plaćao sam odvikavanje i ovde, nije pomoglo. A onda sam čekao…Čekao sam da udari tako jako o dno, o crnilo, da se rasprsne na komade i da zna, da jedino ja mogu da ga spasem i sastavim. Finansije su presušile. Nije me bilo briga, prodao sam sve što sam imao. Firmu, kuću, stanove, automobile..“
„Poslali ste ga u Norvešku na rehabilitaciju?“
„Poslao sam ga u Norvešku na rehabilitaciju. Pre skoro godinu i po. Bože kada se setim, nije se ni opirao…Nisam ga čuo tri nedelje. Kažu tamo, dobro je da zaboravi na prošli život. Ja se nadam, da neće zaboraviti na mene.“

„Neće, teško se zaboravlja lice koje vas je izvuklo iz ambisa.“
Nasmejao se, oči su mu caklile. „Jedva čekam da ga vidim i da mogu da stanem ispred ogledala i kažem sebi: „Uspeo si! Nisi digo ruke od osobe od koje su svi digli ruke! Nisi odustao!“, i biću sebi zahvalan do kraja života.“
„Jesu li procenili tamo koliko mu treba da se oporavi?“ upitala sam stidljivo. Zvučala sam sebi pomalo i banalno.
„Ne znaju. Sve što mi kažu kada zovu: Bolje je. Svaki put kada pitam da ga posetim, kažu: Treba još vremena…Samo da me tuga ne izjede, inače ću da se snađem da preživim. Ovaj poslić, onaj poslić… I tako. Voliš li svoje roditelje?“
„Da“, posle ovog razgovora imam univerzumsku ljubav i poštovanje za sve roditelje.
„Svađaš se sa njima?“
Klimnula sam glavom. Nekada me stvarno razbesne.
„Ali znaj, kad ti kažem, to su jedini ljudi na planeti koji ti uvek žele dobro. Nekada ne umeju da iskažu to, ali uvek ti žele svu sreću. Očevi su budale često. Sete se uvek kada bude ili blizu „kasnog“ ili prekasno“, pokazao mi je rukom da dolazi tramvaj. Rukovala sam se s njim.
„Da, uvek žele dobro“, ponovila sam da zapamtim. „Želim Vam sreću“ i ušla sam. NIje bilo kontrole.

Stala sam blizu navigatora. Nije me bilo briga što nemam kartu, koga briga posle ovoga za kartu. Ovih dana, vala, da se ispravim, ovih godina ljudi ne paze ni na šta. Ljudi ne paze na okolinu. Na vreme, na prirodu, na rupe u ozonskom omotaču.

Ljudi ne paze na ljude.

Tako, srela sam čoveka koji se oko nekoga trudi. Koji na nekoga pazi. Čoveka koji se zbog nekoga ostavio sve. Pokušavaće dok više ne bude imao čime da pokušava, dok više ne bude imao snage da trepne. Ako kojim slučajem čitate ovo recite roditeljima da ih volite. Pozovite ih prvi. Zagrlite ih prvi. To su ljudi u koje valja imati poverenje. To su, kako reče čika Duško, jedini ljudi na planeti koji nam uvek žele dobro.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: favim.com