17 jan Čedomorstvo

Lice mog brata nije onakvo kakvim ga pamtim.

Iako nas celog života dele samo jedna vrata.

Shvatio sam to skoro, dok sam ga gledao kako spava.

Dete koje sam učio kako se krvari i koje me učilo kako se krvari više ni u šta ne veruje.

Iskrvarilo je na smrt.

Jer ga je život svakog dana tukao vetrom i lažima.

Sećam se, mogao je da pimpuje loptu duže od mene.

Duže od sve dece iz ulice.

Smejao se dok je to radio.

Dugo ga nisam video ni sa loptom ni sa osmehom na licu.

Mrzi ga da se igra.

Mrzi ga da se potrudi.

Umoran od laži, ima snage samo da mrzi.

I da mrzovoljom štiti lice od vetra.

Čak i dok spava.

Verujem da ni snove više ne sanja.

Zašto bi inače na moje priče o njoj odgovarao sumnjom.

I gadio se kada spomenem nekog drugog.

Za njega, kao i za većinu, ljubav je posao.

Na kojem se nadaš velikoj plati.

Iako ne želiš puno da radiš.

A nadao sam se da bar njemu neću morati reći.

Kada za to dođe vreme, naravno.

Kako ne znam hoću li ikada imati dece.

Jer se u muškarca zaljubim nekada lakše nego u ženu.

I da to što nju sada volim ne znači da sam patetičan.

Niti to što nekog drugog mogu voleti sutra znači da sam cinik.

Nadao sam se da neću morati sahraniti i njega.

Zajedno sa svojom decom.

Jer je nekada umeo da pimpuje loptu duže od drugih.

Bar ne ovog meseca, kada obilazim groblja.

I pričam ocu i majci o sebi.

Zasebno.

Jer su i nakon smrti ostali zavađeni.

Pre neki dan, brat i ja, pomolili smo se za svoje mrtve.

Svako sa svoje strane vrata.

Svako svojoj vrsti ljubavi.

I legli da spavamo.

Krvavih ruku.

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: weheartit.com